Vučić, Putin, obojene revolucije i priviđanje nacista

Zvanični Beograd se igra vatrom kockajući se poslednjim mrvicama kredibiliteta koji su mu ostali u međunarodnim odnosima i posebno u trouglu sa Moskvom i Briselom. Iz nekog, bolje neobjašnjivog razloga, režim u Srbiji veruje da može da "vuče za nos" i rusku i evropsku stranu, pričajući jedno Putinu i njegovim saradnicima, a drugo čelnicima Evropske unije i liderima država članica.

Studentski protesti koji traju već sedam meseci u Srbiji, u kontaktima sa visokim ruskim zvaničnicima, počev od predsednika Vladimira Putina, predstavljaju se kao "obojena revolucija" u krajnje negativnom tonu i sa optuživanjem zapada za njenu organizaciju i podršku.

Isti događaji se partnerima u EU i njenim državama članicama, u ovom slučaju iza zatvorenih vrata i poverljivo, objašnjava kao pokušaj Kremlja da destabilizuje vlast u Beogradu i dovede na kormilo zemlje tvrdu nacionalističku i prorusku struju.

U poslednjih nekoliko meseci zvanična režimska retorika, amplifikovana preko medija i društvenih mreža, postala je gotovo istovetna sa rečnikom u upotrebi u Ruskoji Federaciji. Upadljiv je izuzetno negativan kontekst koji čelni ljudi u Srbiji i njihovi televizijski megafoni i botovi na društvenim mrežama daju tzv. obojenim revolucijama. Koriste iste definicije, iste kvalifikacije i istu vrstu prezira kao u Rusiji.

Pomenuti narativ ima cilj da proizvede empatiju u Moskvi, pogotovo u Kremlju. Podsetimo, za ruskog predsednika Vladimira Putina ništa nije tako odvratno i gadno kao "obojene revolucije". Nekrunisani ruski car je bukvalno alergičan na vesele, duhovite i kreativne proteste, bez upadljivih vođa, u kojima se traži uspostavljanje pravne države, liberalne demokratije, slobode medija i garantovanje političkih i ljudskih prava svim kategorijama stanovništva.

Putin je u više navrata čak javno govorio vrlo uvredljivo i vulgarno o "obojenim revolucijama" definišući ih kao "hibridni rat zapada protiv Ruske Federacije". Nakon političkih previranja u Kazahstanu početkom 2022. godine, Putin je decidirano izjavio kako više neće dozvoliti pokušaje "obojenih revolucija" ne samo u Rusiji, već i u komšijskim i prijateljskim državama.

Podsetimo, ključni zaokret Putina u odnosima sa zapadom se dogodio 2012. godine kada su njegov povratak na predsedničku funkciju, posle četiri godine provedene u premijerskoj fotelji, pratili masovni protesti civilnog društva, pre svega u Moskvi i Sankt Peterburgu. Za pobunu građana Rusije koji su tražili da se ne izigrava Ustav Ruske Federacije, Putin je okrivio SAD i EU.

Imajući u vidu da su višemesečni protesti u Srbiji podržani, direktno ili indirektno, i od političkih snaga i delova društva koji su pod kontrolom Moskve, kao i da Kremlj drži deo medija u svojim rukama i da nije uvek jasno kome su delovi režima u Beogradu verniji, Aleksandru Vučiću ili Vladimiru Putinu, srbijanske vlasti su intenzivirale priču o "obojenim revolucijama", a u poslednjih par dana je lansirana još jedna kampanja prirasla srcu Kremlju: borba protiv nacista, odnosno za denacifikaciju.

U tom kontekstu je predsedniku Srbije pritrčao u pomoć i patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porifirije. Na sastanku sa Putinom čelnik SPC je, ničim izazvan, definisao studentski protest "obojenom revolucijom" s ciljem da se Moskva ubedi da je Beograd na istoj strani i da je izložen napadima od istog neprijatelja, te da je validna jednačina: neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj.

Na kratak rok vladajućoj strukturi u Beogradu preti mnogo veća opasnost od Moskve nego iz Brisela. U Kremlju se vlast ne menja već 25 godina, "faulovi" se pamte mnogo duže i ne opraštaju se bez velikog i dobrog motiva. Zato je Vučiću bilo preko potrebno da "ispegla" odnose sa Putinom i eliminiše mogućnost da Moskva pripomogne ili da bude neutralna u rušenju njegove vlasti.

Naprednjačka vlast i mediji pod njihovom kontrolom već 12 godina glorifikuju Rusiju i Vladimira Putina i dezavuišu zapad i EU. Rezultat te kampanje je da je Putin popularniji političar od Vučića u Srbiji, a većina građana nepogrešivo prepoznaje ruske interese i stavlja ih ispred ličnih i države Srbije.

Ta vrsta podaništva prema Moskvi je ušla u novu fazu kroz narativ o "obojenima revolucijama" i borbi protiv "nacizma" kojim zvanični Beogradu želi da prikaže da su njihovi Srbi veći Rusi od Rusa, a da su svi ostali "nacisti" ili proevropski deo društva koji treba "denacifikovati".

Sve prethodno rečeno bi imalo svoju logiku, istina nakaradnu i lucifernu, da predstavnici srpskih vlasti, što lično što preko emisara, ne ubeđuju vodeće ljude u EU i državama članicama, kako su primorani da budu neka vrsta "ketmana" jer, zaboga, ako oni budu smenjeni sa vlasti, u Beograd će doći ekipa ljudi koja je "istinski" za Rusiju i do srži protiv evropskih integracija Srbije.

Naime, partnerima u EU se već neko vreme plasira priča, naravno iza zatvorenih vrata i u poverljivim razgovorima, da je samo Vučić istinska brana padanju Srbije pod potpuni ruski uticaj, a da Kremlj želi da sruši vlast u Beogradu kako bi ustoličio "istinsku" prorusku struju na kormilu države i to preko studentskih protesta i demonstracija protiv iskopavanja litijuma u Jadru.

Negativna okolnost za naprednjačku vlast i propratnu propagandnu mašineriju predstavlja činjenica da koliko god da je lišena osnova priča o tome da neko sa zapada želi da sprovede "obojenu revoluciju" u Srbiji, toliko nije bez osnova narativ da u Kremlju razmišljaju da li i kako bi mogli da iskoriste turbulentno stanje u Srbiji da zaista dovedu tvrđu rusku, ili bolje rečeno antizapadnu, liniju na vlast u Beogradu.

Navedena dvostruka igra Beograda nije do sada skupo koštala režim, ali jeste Srbiju. Ona je propustila najbolje tri i po godine u procesu proširenja EU od 2008. godine do danas i praktično je ostala blokirana dok su Crna Gora i Albanija potrčale ka članstvu u EU.

Srpsko društvu istraumirano jednodecenijskim sankcijama i iskustvom izolacije tokom režima Milošević-Marković-Šešelj - praktično sa političkim roditeljima današnje vlasti - doživljava samo oštre i direktne kazne vladajućem režimu kao jasnu opomenu, ne shvatajući da je blokada evropskih integracija i ostavljanje Srbije da bude rupa na evropskom tepihu najveća kazna.

U Evropi niko ne želi da kažnjava ili disciplinuje Srbiju, ali ako ona ima nameru da bude mimo kontinenta kojem pripada, mimo svojih komšija koji je okružuju, niko se neće preterano uzbuditi ako nastavi da vodi donkihotovske ratove protiv "obojenih revolucija" i da sprovodi imaginarnu "denacifikaciju" kako bi dokazala svoju vernost Vladimiru Putinu.

Rezultat dvolične, neki bi rekli licemerne, srpske spoljne politike je ravnodušnost, irelevantnost i odmahivanje rukom: "Ah, ti Srbi, treba ih pustiti da se sami valjaju u vlastitom blatu".