Rusija, progonitelj ruske kulture

U slobodarskoj srpskoj javnosti Putinov progon ruskih umjetnika i ruske kulture ostaje gotovo neprimjećen, ne izaziva nikakvo sveopšte zgražavanje, zapravo se i ne tematizuje.

Sve mi diraj, samo slobodu stvaralaštva nemoj. Tako bi moglo da glasi geslo pod kojim se na sve strane govori o zabranama i otkazivanju ruske kulture. Silni tekstovi su ispisani na tu temu, emitovane televizijske emisije sa učenim gostima, odbrana slobode mišljenja i stvaranja je u punom jeku. Takvi smo ljudi, možemo i bez nasušnih potrepština, odrekli bismo se i hleba ako treba, samo da sačuvamo pravo umetnika da stvaraju u slobodi. Međutim, u silnim raspravama na ovu nemilu temu navode se jedva tri-četiri primera, među kojima ima čak i neuspelih pokušaja poput onog na Milanskom univerzitetu. Tamo je univerzitetska administracija probala da otkaže kurs o Dostojevskom, ali je to više rukovodstvo ove ustanove odmah sprečilo.

Malobrojnost konkretnih primera moglo bi nekog sumnjičavca da navede na pomisao da zabrana ruskih pisaca, kompozitora, slikara i njihovih dela i nije tako raširena pojava, te da antiruska histerija i nije uzela tako masovnog maha, kao što se priča. Za divno čudo, slobodarska javnost koja je neobično osetljiva na zabrane uopšte ne obraća pažnju na jednu veliku zemlju u kojoj se ruski umetnici redovno zabranjuju, pa i više od toga – cenzurišu, hapse, šikaniraju, progone, stavljaju u kućni pritvor i zlostavljaju na sve moguće načine. Ruski umetnici zaista su podvrgnuti represiji, i to godinama, a o tome se kod nas govori retko, sporadično, kao da se ništa ne događa.

Potjernice i hapšenja

Zemlja u kojoj su ruski umetnici i kulturni pregaoci izloženi najradikalnijem progonu je – Rusija. Navedimo samo nekoliko karakterističnih primera, da ne bude kako pričamo u prazno. Početkom juna u Rusiji je raspisana poternica za popularnim piscem naučne fantastike Dmitrijem Gluhovskim, jer je pisao ono što misli i nije želeo da ponavlja zvanične laži o ratu u Ukrajini (koji se ratom ne sme ni nazvati, to je kažnjivo po zakonu, dozvoljeno je reći samo specijalna vojna operacija).

Krajem marta u Peterburgu je uhapšena umetnica i muzičarka Aleksandra Skočilenko. Njen zločin je to što je izvela umetničku akciju u kojoj je u supermarketu etikete sa cenama zamenila papirićima sa informacijama o ratu u Ukrajini. Na jednom od njih pisalo je daje ruska vojska bombardovala pozorište u Mariupolju u kom se nekoliko stotina ljudi skrivalo od granatiranja. Skočilenko se do dana današnjeg nalazi u zatvoru i čeka suđenje, Amnesty International ju je pre neki dan proglasio “zatvorenicom savesti“ i zatražio njeno momentalno puštanje na slobodu.

Razlozi progona nisu jednolični, kako bi se moglo pomisliti, naprotiv. Ruska država zabranjuje, cenzuriše i satire slobodu stvaralaštva po raznolikim osnovama. Polovinom juna slikarki Juliji Cvetkovoj suđeno je zbog slika na kojima je naslikala ženski polni organ. Tužilac je tražio tri godine i dva meseca robije za slikanje nepodobnog dela ženskog tela. Za ruski sud to je “širenje pornografije“. Po istoj osnovi mogli bi da sude Rubensu, Degau, Pikasu, Rodenu, Šileu, Gogenu, Modiljaniju, Klimtu i stotinama drugih umetnika. A čuvenu sliku Poreklo sveta Gistava Kurbea bi valjalo zabraniti zakonom, kad se već slikar izvukao i prošao nekažnjeno, jer – kako reče tužilac – “nanosi štetu zdravlju, moralnom i duhovnom vaspitanju maloletnika“.

Sudski progoni i poneko trovanje

U Moskvi su 12. juna uhapšena dvojica slikara, Anton Maljgadžarov i Denis Mustafin, jer su nosili transparent s natpisom “Danas nije moj dan” u blizini zgrade Ministarstva odbrane (i to baš na Dan Rusije). Posle 15 dana pritvora, na izlasku iz pritvorske jedinice, umetnici su ponovo uhapšeni, mada nisu nosili nikakav transparent. Mustafin je novo hapšenje prokomentarisao rečima: “Danas nije moj dan.” U junu prošle godine uhapšen je umetnik Pavel Krisevič zbog performansa izvedenog na Crvenom trgu, već godinu dana se nalazi u pritvoru, bez suđenja i kazne, protivno svim zakonima, pa čak i ruskim. U Permu je policija uhapsila 83-ogodišnjeg slikara Ivana Koretnjikova zbog učešća na antiratnim demonstracijama, a potom ga je sud osudio na plaćanje kazne od 30.000 rubalja. Koretnjikov je osuđen jer je nosio plakate sa nezgodnim natpisima kojima se obraćao gubernatoru Mahonjinu: “Mahonjine, koliko je bilo sahrana u našem regionu?“ i “Mahonjine, koliko permskih vojnika leži u grobovima?“

Reditelj Kiril Serebrenikov proveo je godine u kućnom pritvoru, na osnovu montiranog procesa. Bilo mu je zabranjeno da prima posete. Reditelj Aleksej German Mlađi zamolio je Putina da se smiluje, jer bi moglo da se desi da Serebrenikov više nikada ne vidi roditelje. Putin se nije smilovao, tako da je majka Kirila Serebrenikova koja je bolovala od Alchajmera umrla, ne oprostivši se od svog sina. Jedan od najprevođenijih ruskih pisaca Vladimir Sorokin bio je izložen višekratnom progonu. Zbog romana Plavo salo 2002. godine je optužen za pornografiju, vođena je višemesečna kampanja protiv njega, na kraju su Putinovi jugend-omladinci javno spaljivali njegove knjige ispred Boljšoj teatra. Putinoidi su ga 2017. godine optuživali za ekstremizam, kanibalističke teme i neprijateljski stav prema vrednostima Ruske pravoslavne crkve.

Hapšen je i pisac Viktor Šenderovič, 2007. godine, jer je nosio transparent s natpisom “Sloboda Kasparovu”. Prema književnom kritičaru i piscu Dmitriju Bikovu primenjeni su nešto radikalniji metodi otkazivanja – njega su u aprilu 2019. godine otrovali. Neuspeli pokušaj ubistva, prema istraživanjima The Insidera i Bellingcata, organizovali su isti službenici FSB-a koji su trovali Alekseja Navaljnog i Vladimira Kara-Murzu.

Zabranjene pjesme

U mnogim gradovima širom Rusije zabranjeno je izvođenje pesama raznih ruskih muzičara, na primer popularne pop-pevačice Zemfire. Nedavno je u Saratovu kaver bend odsvirao nekoliko njenih pesama na otvaranju turističke sezone, što je izazvalo gnev gradonačelnika i gradskih činovnika. Nakon kraćeg većanja, proširen je spisak zabranjene muzike. Osim izvođenja pesama iz neprijateljskih zemalja (tu spadaju sve pesme na engleskom jeziku), na spisku nepodobnih našli su se svi ruski bendovi koji ne podržavaju agresiju na Ukrajinu, imaju političku tematiku ili u stihovima pominju rat.

Zemfira, “ruska Dženis Džoplin”, našla se na meti jer se javno protivi ratu u Ukrajini. Napravila je spot za svoju staru pesmu “Ne pucajte” sa snimcima razaranja u Ukrajini i antiratnih protesta u Rusiji. Potom je emigrirala u Pariz, tamo je sa svojom partnerkom Renatom Litvinovom snimila rusku obradu antiratne pesme Peta Seegera Where have all the flowers gone, a potom i novu pesmu Meso, o uništenju Mariupolja. Te Ruskinje su stvarno neustrašive žene, snimaju pesme na ruskom jeziku na trulom Zapadu, usred antiruske histerije i otkazivanja ruske kulture.

Nešto više pažnje u našoj slobodarskoj javnosti izazvao je slučaj benda Pussy Riot iz 2012. godine. Nakon performansa u Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi, gde su otpevale pesmu-molitvu Bogorodice djevo, oteraj Putina, trie članice ovog benda su uhapšene. Nadežda Tolokonjikova, Marija Aljohina i Ekaterina Samucevič osuđene su na po dve godine zatvora. Što reče pesnik Vujica Rešin Tucić sličnim povodom: “Pesme su ono što se ne sme”.

Neprimijećena represija

Ovo su samo neki primeri permanentnog rata koji Putinov režim vodi protiv ruske kulture i ruskih umetnika. U tome se današnji Kremlj ne razlikuje mnogo od nekadašnjeg, samo su metodi u međuvremenu postali nešto blaži, u skladu s vremenom. U zlatno doba represije i cenzure, nepodobne pisce, intelektualce i umetnike bi jednostavno strpali u Gulag ili streljali. U slobodarskoj srpskoj javnosti Putinov progon ruskih umetnika i ruske kulture ostaje gotovo neprimećen, ne izaziva nikakvo sveopšte zgražavanje, zapravo se i ne tematizuje. Za razliku od onih nekoliko slučajeva otkazivanja ruske kulture na Zapadu, u kojima niko nije uhapšen, osuđen ni otrovan, nikome nisu čak ni spaljivane knjige.

Istine radi, ne treba previše zamerati srpskoj kulturnoj eliti i svekolikoj javnosti što ne obraćaju pažnju na represiju po Rusiji, promakli su njima i krupniji zločini protiv kulture. Na primer, gotovo niko nije primetio granatiranje i spaljivanje sarajevske Vijećnice, iako je ta operacija izvedena o njihovom trošku. Ako već 30 godina njihovoj pažnji izmiču libricid i kulturocid koji su se događali u neposrednom komšiluku, što bi danas znali za režimsko proganjanje kulture i umetnika u dalekoj Rusiji.