Rusija i Kina: Instrumentalizacija istorije

Samovoljni odnos prema sopstvenoj nacionalnoj istoriji služi Siju Đinpingu, ali i Vladimiru Putinu da osiguraju vlast i opravdaju sopstvene politike. To je ključno sredstvo za dobijanje podrške naroda

Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost. Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.“ Taj citat iz romana „1984.“ Džordža Orvela pokazuje kolika je važnost istorije za politiku. Novinarka i publicistkinja Kejti Stalard citirala je te rečenice u svojoj upravo objavljenoj knjizi „Ples na kostima“ ( Dancing on Bones) u kojoj opisuje kako moćnici u Rusiji, Kini i Severnoj Koreji koriste istoriju u sopstvene svrhe. 

U intervjuu za DW, Stalard kaže: „Autoritarni režimi poznaju moć istorije. To je ključno sredstvo za dobijanje podrške naroda.“ Istorija obezbeđuje legitimitet, usko je povezana s identitetom građana i za autoritarne vladare ima tu prednost, jer s njom može da se prema potrebi manipuliše. „Ekonomski uspesi dolaze i prolaze – istorija je ono na šta se možete osloniti“, kaže Stalard. 

Istorija kao opravdanje za ukrajinski rat 

To da revizionizam istorije može da ima smrtonosne posledice trenutno pokazuje ruski agresorski rat u Ukrajini. Pa i pre rata Putin se mešao među istoričare: u julu 2021. objavio je esej pod naslovom „O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca“ u kojem optužuje Zapad zbog „opasnog revizionizma“. 

Prema mišljenju švajcarskog istoričara Andreasa Kapelera iznetom u analizi za časopis „Istočna Evropa“ (Osteuropa), Putin tome želi da se suprotstavi kao „sveznajući državnik“ koji zna „istorijsku istinu“. A istina, prema Putinu, glasi: Rusi i Ukrajinci oduvek su bili jedinstven duhovni entitet. Zapad je taj, smatra Putin, koji pokušava da Ukrajinu pretvori u „anti-Rusiju“. Rusija to nikada neće dozvoliti i, ako je potrebno, sprečiće to i silom oružja. 

Ovog 9. maja, na dan kada Rusija sledeći tradiciju Sovjetskog Saveza slavi pobedu nad nacističkom Nemačkom, Putin je ponovio svoje stavove, ali i otišao korak dalje tvrdeći da Zapad planira napad na Rusiju. 

Putinov sovjetski svetonazor 

Narativ o navodnom rusko-ukrajinskom jedinstvu koje Zapad osujećuje, deo je bipolarnog svetonazora i razmišljanja u kategorijama velikih sila, kaže istoričar Kapeler. Za Putina igru igraju samo moćne zemlje – poput Rusije, SAD i Kine. A „male“ države, poput Ukrajine, nemaju svoju agendu. Velike sile su pak angažovane u ideološkom nadmetanju koje se vodi svim sredstvima.

Takav Putinov pogled na svet – koji Kapeler u ključnim tačkama kvalifikuje kao teoriju zavere – dalje se povezuje s etničkim nacionalizmom i tezom da su vlast u Ukrajini navodno preuzeli nacisti. Preko te teze gradi se most do onoga što je, prema Kapeleru, „najvažniji element ruske ideologije integracije: sovjetske pobede nad Hitlerovom Nemačkom“. Putinov pogled na svet je pogled agenta tajne službe Sovjetskog Saveza kojeg više nema. 

Si Đinping – kormilar istorije 

Mnogi obrasci etnonacionalističkog pogleda na istoriju koji imaju Putin i njegove pristalice u Kremlju, mogu se pronaći i među kineskim liderima. Pritom Kina želi da prođe bolje od Sovjetskog Saveza – to je kao upozorenje kineski predsednik Si Đinping više puta navodio. Sovjetski Savez se, kako kaže, raspao zato što njegovi lideri nisu uspeli da iskorene „istorijski nihilizam“ koji je potkopavao veru u komunističku stvar. 

Da bi izbegla sudbinu Sovjetskog Saveza, Komunistička partija Kine (KPK) je, između ostalog, 2021. sastavila ažuriranu zvaničnu istoriju stranke, koja je u velikoj meri u skladu s mišljenjem Sija Đinpinga. „Kineski narodni dnevnik“, partijsko glasilo, ovako piše o kineskim liderima: „U ovoj novoj eri, generalni sekretar Si Đinping nam je pomogao da razumemo mehanizme evolucije i zakone istorije koji deluju u dugom mukotrpnom toku vremena i u globalnoj oluji. On je na svakoj raskrsnici doneo ispravnu odluku.“ Takav narativ KPK širi se u štampi, na društvenim mrežama, u bioskopima i video-igricama. Alternativni pogledi na svet nisu dozvoljeni. 

Stranka kao garant jedinstva 

Zvanična stranačka istorija godinama već godinama određuje šta u Kini sme da se misli i kako sme da se piše. U suštini radi se o „ideološkom okviru koji opravdava sve veće i dalekosežnije intervencije stranke u politici, privredi i spoljnoj politici“, ocenjuje Kevin Rud, bivši australijski ministar spoljnih poslova i dobar poznavalac Kine. 

Moć Komunističke partije istorijski je opravdana: pre nego što su komunisti preuzeli vlast, Kina je bila slaba i podeljena. Nejedinstvo je omogućilo Zapadu da ponizi zemlju, a prema tom podtekstu, samo je KPK u stanju da ujedini zemlju i tako joj povrati nekadašnju snagu. 

Komunistička partija na taj način u stvari nastavlja ono što su kineski nacionalisti započeli u 19. veku, o čemu piše Bil Hejton u svojoj knjizi „Pronalaženje Kine“ (The Invention of China). U to vreme je multietnička Kina počela da se samodoživljava kao uniformna Han-kultura. Tradicije Mandžura, Mongola i mnogih drugih naroda izbrisane su iz istorije kako bi se napravilo mesta za viziju oduvek ujedinjene Kine. To je ono što i dan-danas osećaju Ujguri i Tibetanci koje odvode u logore za prevaspitanje i čiji su jezik i kultura potisnuti. 

U to se uklapa i ono kada je Si Đinping, obraćajući se Centralnom komitetu partije 2013, citirao konfučijanskog filozofa Gong Žišena koji je rekao: „Da bismo uništili zemlju, prvo moramo da izbrišemo njenu istoriju.“ On je to izneo kao vid upozorenja od toga da se dovede u pitanje „jedinstvo Kine dugo pet hiljada godina“. 

Međutim, iako je istina da postoji određeni kontinuitet jezika i konfučijanske doktrine, nije istina da je Han-kultura uvek bila dominantna na današnjoj teritoriji Narodne Republike Kine. U stvari, dinastija Ming (1368-1644) je bila poslednja u kojoj su vladali Han-Kinezi. Nakon nje su vekovima najvećim delovima Kine vladale dinastije drugih naroda, recimo Mongola. Poslednju dinastiju osnovali su Mandžuri i vladali su od 1644. do proglašenja republike 1. januara 1912. 

A u Rusiji, u želji da stvori jedinstvenu istoriju, krug oko Putina negira ili iskrivljuje istoriju Ukrajine kako bi Ruse i Ukrajince mogao da proglasi za jedan narod. 

„Uzimamo ono što je naše“ 

Ono što je takođe zajedničko za oba sistema jeste njihova opsesija teritorijalnim pitanjima. Putinove istorijske teze u velikoj meri zanemaruju zločine iz Staljinove ere, ali zato značajnu pažnju posvećuju teritoriji Sovjetskog Saveza, koji je uključivao Ukrajinu, Belorusiju, baltičke države, države srednje Azije i druge. 

Kina sa svoje strane, po pitanju Južnog kineskog mora, već godinama koristi istorijske argumente. Ona to more proglašava za svoju teritoriju pozivajući se na upitne istorijske dokaze, a istovremeno odbija da prizna odluku Međunarodnog arbitražnog suda koji je sve istorijske zahteve proglasio ništavnim. 

Kejti Stalard procenjuje da takvo okretanje teritorijalnim pitanjima ima dve funkcije: s jedne strane, naglašavaju se poniženja iz prošlosti: „