Kinesko disciplinovanje Srbije – od trenerke do uniforme

Baviti se pravim novinarskim poslom u Srbiji odavno nije bezbedno. Svaki put kada se neko usudi da napravi neku pravu priču, naleti na nasilno ponašanje političara, pojedince iz nečijeg obezbeđenja, maskirane osobe.

Mnogo njih je, što vokalno, što fizički, pokušalo da ućutka novinare. Od predsednika države, pa sve do vođe kriminalnog klana, najvećeg posle onog zemunskog, Velimira Belivuka koji je vodio računa da neposlušni novinari na naruže predsednikovu inauguraciju. I nekako, opet, nisu baš uspeli, ali to je neka druga priča..

Poslednji nasrtaji na novinare, ovoga puta, dolaze od stranaca, i to onih sa dalekog istoka – Kineza. Kineska kompanija Shandong Linglong je potpisala ugovor o izgradnji fabrike automobilskih guma u Zrenjaninu. Kako, šta i koliko, možda više i nije važno, ali naglo opamećeni i ekološki opismenjeni građani Srbije krenuše da se raspituju za prljavu kinesku tehnologiju, imajući u vidu kakva je situacija u Boru i Smederevu gde Kinezi postaše gazde.

I najpre su neki aktivisti pokušali da snime prostor gradilišta i da prozbore koju reč o celoj toj priči, a onda se osokoliše i novinari. I jedne i druge, međutim, prekinuše neki Kinezi. Ove prve, neki lik u civilu tako što se “nacrtao” ispred kamere koja snima i nešto priča mobilnim telefonom, a novinarsku ekipu je dočekala daleko ozbiljnija ekipa od nekoliko Kineza u vojničko-maskirnim uniformama.

Skriveni iza Vučićeve sjenke

U sred zemlje Srbije, u Banatu, časnom i poštenom, neki Kinezi ne daju srpskim građanima da slikaju gradilište i da postave neko od pitanja koje je od vitalnog interesa za građane tog grada. Zrenjanin je inače u očajnoj situaciji kada je ekologija u pitanju, iz prostog razloga što godinama unazad, umesto čiste, bistre i ekološki ispravne vode, u njihovim cevima i slavinama egzistira neka odvratna žuta tekućina. S pravom brine da “ne požuti” u svakom smislu reči.

Za početak, stranci se pojaviše u uniformama. Ako neko očekuje da lokalna vlast priupita bilo koga, to čudo se neće desiti nigde u Srbiji. Na čelu opština i gradova se nalaze ljudi koji se plaše sopstvene senke i zato se kriju iza senke Aleksandra Vučića. Ni za jednog od njih ne bi glasalo više od broja punoletnih članova njihovih porodica da nema te Vučićeve senke. Oni su tu i postavljeni da stvari stavljaju pod tepih, i poput gladnih pilića izvijaju svoje vratiće ne bi li njihov jedan jedini roditelj ubacio koje zrno u gladni kljun. Oni, dakle, ćute. Ćute i Zrenjaninci. Zašto da i oni talasaju. Ćute sve ove godine zbog vode. Naviknuti na prljavštinu, neće se ove iz fabrike guma ni osetiti. Beograd tek ćuti, a Vučić se pravi lud. Ne vidi problem, već na sva usta hvali kako fabrika napreduje odlično i približava se investiciji od milijardu evra. Malo nešto kaže opozicija i to je.

Šta bi sa onim ponosnim i prkosnim srpskim narodom i onim iskonskim genom koji ne priznaje tuđu čizmu. Ta čizma, obuvena u kinesku nogu, počela je polako da gazi po Srbiji. Za sada novinare, i iskreno rečeno, ne toliko grubo, ali pokazuje snagu i autoritet. Videti stranog vojnika u svojoj zemlji, a da nije neka kurtoazna svečanost ili takva neka prilika, nije prijatno. Mnogi od naroda na Balkanu su svesni toga. Ali, eto, u Srbiji to više nije problem.

Niko se ovim povodom iz države nije obratio, niti je bilo kome to zasmetalo. Kada ćutiš, onda po pravilu znači da se slažeš. Vučić je jedan od najsenzibilnijih Srba, barem na rečima, kada je reč o stranom mešanju. Biće da za njega neki stranci, i nisu stranci. U poslednje vreme, to naročito važi za Kineze. Kinezi postaše sve i svja u Srbije. Prvo su spasili dva grada od propasti, pomenuti Bor i Smederevo, tako što su kupili dva ogromna kombinata i postavili ih na noge. Onda su se uključili u izgradnju puteva i brzih pruga po Srbiji. Kažu da su dali i puno kredita, o kojima se u Srbiji slabo govori. Kinezi, tako pričaju, ne uslovljavaju davanje kredita načinom na koji će da se potroše. Uglavnom se priča o tome kako ekonomija najbrže napreduje u Evropi, a o kreditima se glasno ćuti. Kinezi su onda spasili Srbiju od korona virusa tako što su nam prodavali respiratore, a kasnije i vakcine. Srbija je najviše vakcina kupila od Kine, a vredno pomena je i to da su kineske vakcine najskuplje na tržištu antikovid cepiva.

‘Poslije trenerke dolaze uniforme’

Srbija nikako ne želi da postane evropska ili američka kolonija, a evroatlanske integracije u Srbiji se tako doživljavaju. Ni sa ruskom guberijom nije bilo nekakvog napretka. Verovatno zato što u tome nema mnogo emocija već čistog interesa. Kineska provincija je nešto sasvim drugo. Sve se više Beograd okreće Pekingu, zaklinje u iskreno prijateljstvo sa Kinom, a kineski lider Xi Jinping nije više prijatelj Srbije, već brat. Tako ona postaje sve izvesnija.

Najavljena je i realizovana ideja u pojedinim gradovima gde već zajednički patroliraju srpski i kineski policajci. Sve je više kineskih kredita i kineskih investicija. Eto i nekih maskirnih uniformi u Zrenjaninu, a javna je tajna da su na pojedinim poslovima u infrastrukturu svojevremeno angažovani i kineski zatvorenici. Srbija je, verovatno, mala da bi postala i provincija, ali je utisak da sve više liči na tako nešto.

A, nije sve tako bajno i uniformisano počelo, barem ne u Zrenjaninu. Prilikom potpisivanja Ugovora o otuđenju, bez naknade, građevinskog zemljišta u industrijskoj zoni u Zrenjaninu potpisali su vlasnik i predsednik kineske kompanije Shandong Linglong, Wang Feng i direktor Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije Jovan Vorkapić.

Potpisivanjem ovog dokumenta kineskom investitoru je preneto više od 96 hektara građevinskog zemljišta za potrebe gradnje fabrike, bez naknade. I dok je direktor Vorkapić na potpisivanje ovog Ugovora došao obučen u skladu sa poslovnim načelima, u odelu sa kravatom, gazda Feng je papire potpisao u trenerci. Posle trenerke valjda dolaze uniforme. Ko će ga znati.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.