Zašto je rusko-srpski uticaj u Crnoj Gori tako uspešan?

Crna Gora je godinama bila meta uticajnih operacija Rusije i Srbije, koje su svoje ljude uspešno postavile na ključne pozicije u državnom aparatu zemlje. Ovaj uspeh je u velikoj meri posledica lokalne političke i medijske kulture, koja je duboko kontaminirana ruskim i srpskim etničko-verskim narativima. Ovi narativi insistiraju na tendencioznoj interpretaciji crnogorske istorije i kulture koja državu predstavlja kao perifernu u odnosu na centralni i dominantni radikalni pravoslavni panslovenski rusko-srpski etnički i kulturni prostor.

U takvim tumačenjima crnogorska istorija i njena nacionalna i državna posebnost odbacuju se kao nepostojeće van jedinstvenog rusko-srpskog prostora.

Prosečan ukrajinski ili beloruski čitajući ovo verovatno bi primetio upadljive paralele, pošto se istorija i nacionalne karakteristike ove dve zemlje na sličan način posmatraju kroz sočivo narativa o jedinstvenom pan-ruskom pravoslavnom kulturnom prostoru sa centrom u Moskvi.

Postavlja se pitanje zašto je projekat uticaja uspešan u nekim slučajevima, kao što su Belorusija i Crna Gora, dok u Ukrajini nailazi na snažan otpor i na kraju dovodi do oružanog sukoba?

Stepen demokratizacije u društvu je najlogičniji odgovor. U autokratskom okruženju Belorusije i Crne Gore, autokratske ideje mogu lakše da zavladaju. Nasuprot tome, Ukrajina je zbog svoje veličine i razvoja građanskog društva i slobodnih medija – dostignuća prve narandžaste revolucije – uspela da mobiliše kritički deo društva koji se protivio ruskoj političkoj i kulturnoj dominaciji.

U Belorusiji je brutalno gušenje protesta 2020. obezbedilo stabilnost autokratske vladavine režima.

Rusko medijsko prisustvo i ruski jezik uticali su i na Belorusiju i na Crnu Goru, ali su reakcije u različitim delovima Ukrajine bile različite. Najjači otpor dolazio je iz zapadnih krajeva, gde se postepeno razvijao i stabilizovao proces konsolidacije nacionalnog identiteta. U istočnim regionima, međutim, ratni užasi su ubrzali ove procese.

Pored toga, prisustvo i jedinstvo pravoslavne crkve u Belorusiji i Crnoj Gori ojačalo je uticaj Rusije u Belorusiji i Srbije i Rusije u Crnoj Gori. U Ukrajini, pravoslavna tradicija obuhvatala je strukturno razvijenu Grkokatoličku crkvu i, donedavno, „kanonski nepriznatu“ pravoslavnu crkvu Ukrajine (PCU).

U Crnoj Gori mediji igraju posebnu ulogu. Iako su ruski mediji pod sankcijama EU, sa kojima se usklađuje i spoljna politika Crne Gore, mnogi srpski mediji ostaju nepromenjeni. Oni su razvijeni pre, tokom i posle političkih promena 2020.

Jedan od ovih sajtova, ozloglašeni IN4S, osnovao je sadašnji rektor Univerziteta Crne Gore, izraziti proruski aktivista. Ovaj veb-sajt vesti, iako je prošao vrhunac popularnosti, ima ratnog dopisnika u Rusiji i okupiranim delovima Ukrajine. Kroz svoje kanale i prisustvo u srpskim mejnstrim medijima, ova osoba uspeva da nametne proruski narativ o ratu u Ukrajini u Crnoj Gori. U pitanju je Igor Damjanović, koji je u srpskim medijima zamenio pokojnog Miroslava Lazanskog, bivšeg ratnog dopisnika i ambasadora Srbije u Moskvi. Uprkos skromnom obrazovanju, Damjanovićeva upornost i bezobzirnost doneli su mu uspeh. On ne samo da posećuje ratna područja u Ukrajini, već putuje i u zemlje Centralne Afrike gde su nedavno bili državni udari koje su podržavali Rusija i Vagner. Ovaj propagandista podržava ne samo Vagnera već i režim Ramzana Kadirova, dok kritikuje ruske mejnstrim medije u Srbiji, RT Balkan i Sputnjik kao nedovoljno disciplinovane i posvećene propagandi.

Damjanovićev crnogorski pandan po agresivnosti i bezobzirnosti je Vladimir Vuković, rodom iz Berana, sličnog skromnog obrazovanja i duhovitog držanja. Vuković vodi srpski paradržavni tabloid Alo u Crnoj Gori, koji širi najgore oblike ruske propagande.

Najuspešniji projekat ovog sistema je portal Borba, čiji je osnivač blizak prijatelj Aleksandra Vučića Dražen Živković. Živković sada vodi popularnu televizijsku emisiju na Prvoj TV, jednom od četiri nacionalna kanala u Crnoj Gori u vlasništvu srpskih paradržavnih struktura.

Dominacija srpskih medija u Crnoj Gori posebno je bila evidentna tokom posete predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji se na konferenciji za novinare toliko ohrabrio da je vređao svoje domaćine, a potom Crnogorce nazvao separatistima, sugerišući da unionističke težnje nisu toliko suzbijene kako se očekivalo. .

Nedavno hapšenje crnogorskih vojnika na Kosovu naglašava pretnju crnogorskom sektoru odbrane. Mesecima su srpski režimski mediji vršili pritisak na crnogorske vlasti ne samo da podrže i oslobode vojnike, već i da ih nagrade za širenje srpske propagande na Kosovu.

Sa nadolazećim promenama u prostoru društvenih medija, koje će se verovatno ubrzati pod novom američkom administracijom, otvara se još jedan kanal za ove srpske i ruske napore uticaja. Ovakav razvoj događaja dovodi Crnu Goru i region u opasnost da ruski i srpski ekstremisti programiraju svoje političko ponašanje.