Šta ako Putin ne može okončati rat?

Kremlj održava prijetnju eskalacijom kako bi održao mit o zapadnoj agresiji i opravdao represiju nad ruskim narodom. 

Rat se obično shvata kao borba između sredstava i ciljeva. Očekuje se da će nasilje postići nešto konkretno: zauzimanje teritorije, slabljenje protivnika ili prisiljavanje na pregovore. 

Ali za Kremlj, nasilje i eskalacija nisu samo strateški alati; oni su odgovor na vlastitu nestabilnost. Za rusko rukovodstvo, percepcija gubitka moći - ili čak i ranjivosti - predstavlja fundamentalnu prijetnju stabilnosti režima. 

Ovo otkriva kritičnu slabost u trenutnoj zapadnoj politici. Dok se širom Evrope i SAD-a sve više iznose prijedlozi za zamrzavanje rata u Ukrajini, razmišljanje ostaje usidreno na opasnoj pretpostavci da Moskva racionalno reagira na vanjske troškove i podsticaje. 

Za Kremlj, eskalacija je interni regulatorni alat koji koristi za očuvanje kohezije režima, jačanje kontrole elite i upravljanje domaćom ranjivošću. 

Ovo je otkriveno nakon kratkotrajnog primirja vezane za proslavu Dana pobjede 9. Maja u Rusiji. Gotovo odmah nakon završetka krhkog primirja, Kremlj je pokrenuo razoran zračni napad na Kijev, Harkiv i druga naseljena mjesta, u kojem su poginulo najmanje 24 civila, a više od 100 je povrijeđeno. 

To je obrazac koji ilustrira kako se moć u Rusiji održava i brani te kako je strukturno zavisna od agresije. Kada diplomatsku pauzu odmah prati pojačana brutalnost protiv nevojnih ciljeva to sugerira da je eskalacija namijenjena ciljevima koji daleko prevazilaze racionalnost na bojnom polju. 

Rad naučnika poput Juana J. Linza i Milana W. Svolika pokazuje kako personalizacija moći, liderstva i državnog identiteta može postati neraskidivo povezana. U takvim sistemima, opstanak režima postaje nerazlučiv od interesa same države. 

Putinova KGB pozadina potiče iz sistema u kojem je fuzija države i vođe bila normalizirana (iako manje personalizirana), a zloupotreba moći metoda, ne nužno devijacija. Nasilje je funkcioniralo kao alat, a odvraćanje kao oblik upravljanja. 

Unutrašnji psihološki faktori, poput moći, identiteta i opstanka, utkani su u samu državu, prema Alexanderu Wendtu, profesoru međunarodne sigurnosti na Državnom univerzitetu Ohio. To ne znači da država posjeduje psihologiju, ali percepcije vođa i imperativi režima reprodukuju se na nivou ponašanja države. 

Prijetnje se tumače ne samo kao vanjski izazovi, već kroz prizmu opstanka i identiteta režima. Svaki kompromis može se doživjeti kao ranjivost, a ne kao prilagođavanje, dok se suzdržanost često tumači kao slabost. 

A u sistemu u kojem se moć shvata ili kao dominacija ili kao podređenost, kompromis postaje nemogućnost. 

Dosljedan obrazac Putinove vladavine je da vojna eskalacija često slijedi periode percipiranog gubitka. Od Čečenije do Gruzije i Ukrajine, i u pritisku koji se primjenjuje na Pridnjestrovlje, sila je bila način transformacije ranjivosti u dominaciju. 

Eskalacija ima dvostruku funkciju, signalizirajući snagu prema van i jačajući unutrašnju koheziju. Povećana sila sužava prostor za neslaganje i obrazlaganje hijerarhije. 

Ista logika se može pratiti u upravljanju "zamrznutim sukobima". To su kontrolirana stanja napetosti gdje se održava uticaj, a vrata budućoj eskalaciji ostaju otvorena. 

Minski sporazumi iz 2014. i 2015. godine su dobri primjeri. Iako su formalno bili namijenjeni deeskalaciji sukoba u istočnoj Ukrajini, omogućili su Rusiji da zadrži uticaj bez rješavanja osnovnog spora. 

Slični obrasci pojavljuju se i drugdje. U Gruziji su sukobi oko Abhazije i Južne Osetije ostali neriješeni nakon rata 2008. godine, čuvajući ruski uticaj i mogućnost ponovne eskalacije, dok u Moldaviji Pridnjestrovlja dugo služi sličnoj funkciji. 

Za Kremlj, taktička pauza nije pomak prema miru, već rekalibracija unutrašnje kontrole. Ako stabilnost to zahtijeva, nasilje se može ponovo aktivirati u bilo kojem trenutku. 

U Putinovoj vladavini, elitom dominiraju ljudi s iskustvom u sigurnosnom i obavještajnom aparatu, takozvani silovniki. U takvoj strukturi, korektivne povratne informacije su oslabljene, dok se prijetnje pojačavaju, a neslaganje filtrira. 

Slično tome, prilikom gušenja neslaganja kod kuće, nasilje nije samo instrument, već i signal. Tretman kritičara - putem atentata, trovanja ili zatvaranja - ne odnosi se samo na uklanjanje protivnika. On, također, definira granice države. 

Ubijene opozicione ličnosti poput Ane Politkovske, Borisa Njemcova i Alekseja Navaljnog tretirane su kao egzistencijalni rizici. 

Kontrola se vrši putem narativa. Termin "specijalna vojna operacija" i zabrana riječi rat ne samo da zamagljuju stvarnost, već je transformiraju. Centralni koncepti se redefiniraju: agresija postaje odbrana; prisila postaje nužnost. 

Putin je, također, intenzivirao domaću naraciju o žrtvi i egzistencijalnoj prijetnji. U ponovljenim govorima, rat se predstavlja kao civilizacijska dužnost odbrane "ruskog svijeta" od neprijateljskog NATO-a i EU. 

Korištenje eskalacije kao stabilizacijskog mehanizma od strane Kremlja zahtijeva od Zapada da pređe sa reaktivnog upravljanja krizama na proaktivno sužavanje operativnog prostora. 

Evropa mora preći preko simboličnih sankcija prema strategiji odvajanja eskalacije od stabilnosti. 

Centralni izazov nije samo odgovoriti na ruske akcije, već razumjeti sistem koji ih proizvodi. Odlučujuće pitanje nije kako olakšati diplomatsko otvaranje, već kako je moguće pregovarati sa sistemom koji sam mir doživljava kao egzistencijalnu prijetnju. 

Malo je vjerovatno da će političke promjene proizaći iz diplomatskih proboja ili postepenog unutrašnjeg umjerenjavanja. Historija pokazuje da se visoko personalizirani autoritarni sistemi češće mijenjaju u uslovima značajnog unutrašnjeg ili vanjskog pritiska. 

Ali to ne znači nužno da je katastrofalni kolaps jedini mogući ishod. Ako preokrenemo logiku Kremlja, kontinuirani pritisak u političkim, vojnim i ekonomskim domenima - u kombinaciji sa rastućim unutrašnjim pritiskom - mogao bi postepeno povećati troškove konfrontacije sve dok ne nadmaše njenu vrijednost kao mehanizma unutrašnje stabilnosti.