Rusija podržava gušenje masovnih protesta u Srbiji – unutar Putinovog priručnika za podrivanje demokratije

Najveći antivladini protesti u Srbiji u više od dve decenije potresli su prestonicu i proširili se širom zemlje, izvodeći stotine hiljada ljudi na ulice u scenama koje nisu viđene od pada Slobodana Miloševića.

Ono što je počelo kao demonstracije predvođene studentima protiv korupcije i puzajućeg autoritarizma, sada je preraslo u punu političku krizu za vladu predsednika Aleksandra Vučića.

Kako se sukob produbljuje, pojavio se poznati akter koji je pomogao da se preokrene ravnoteža: Rusija.

U potezu koji je izazvao uzbunu u zapadnim prestolnicama, visoki srpski zvaničnici potvrdili suda su ruski obaveštajci pomagali vladi u upravljanju protestima, od obezbeđivanja koordinacije nadzora do pružanja logistike za kontrolu masa.

Kremlj, koji je dugo bio oprezan prema onome što naziva "revolucijama u boji", ponovo se postavlja kao bedem protiv demokratskih ustanaka u strateški vitalnom delu Evrope. Intervencija Moskve se ne odnosi samo na stabilizaciju partnerske vlade – ona nudi razotkrivajući uvid u to kako Kremlj nastavlja da afirmiše uticaj širom Istočne Evrope, posebno u zemljama pozicioniranim između Rusije i Zapada.

Do nemira dolazi u kritičnom trenutku za ruskog lidera Vladimira Putina.

S obzirom da se Ukrajina još uvek bori da se odupre ruskoj okupaciji i da je Zapad polomljen oko dugoročne strategije, Moskva tiho radi na povratku svoje uloge regionalnog moćnog posrednika – ne samo putem tenkova i sporazuma, već i suzbijanjem neslaganja gde god oni predstavljanju pretnju promoskovskim režimima.

Ovo je isti model koji je Rusija upotrebila u Ukrajini, Belorusiji, Kazahstanu, Moldaviji, Gruziji – a sada ponovo u Srbiji.

Dok Kremlj istovremeno sarađuje s administracijom američkog predsjednika Donalda Trumpa o potencijalnim uslovima prekida vatre s Kijevom, njegovo manevrisanje na Balkanu nudi pogled na to kako Putin spaja meku moć, beznednosnu saradnju i tajne operacije kako bi oblikovao događaje daleko izvan bojnog polja.

Odgovor Rusije na srpske proteste i prigušena reakcija Zapada mogu da nagoveštavaju koliki je uticaj Moskva ponovo stekla u Evropi – ne samo vojno, već i diplomatski.

A za Kijev, to postavlja dublje pitanje: ako Moskva i dalje može suzbiti masovne pokrete u savezničkim državama bez ozbiljnog odbijanja, koliko daleko bi mogla ići da potkopa demokratsku budućnost Ukrajine, posebno ako Vašington odstupi?

Srbi izlaze na ulice

Protesti su počeli nakon što se nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu, drugom po veličini gradu u Srbiji, srušila tokom dana, pri čemu je 16 ljudi poginulo, a na desetine povređeno.

Istrage su brzo otkrile da je struktura bila označena za kritično održavanje više puta u protekloj godini, ali su popravke ili ignorisane ili su odgođene zbog navodnog korupcije koja uključuje državne izvođače. Tragedija je upalila fitilj dugo tinjajuće ogorčenosti javnosti zbog korupcije u vladi i nedostatka odgovornosti.

Studenti sa Univerziteta u Novom Sadu organizovali su prvi masovni miting, zahtevajući ostavke nekoliko lokalnih zvaničnika i krivičnu istragu protiv građevinskih firmi povezanih sa vladom.

Za nekoliko dana, demonstracije su se proširile širom zemlje, privlačeći podršku građanskih aktivista, opozicionih stranaka i razočaranih građana širom etničkih i političkih linija. Ono što je počelo kao lokalizovano tugovanje pretvorilo se u pokret koji je zahtevao sistemske promene.

Ali kako su protesti rasli po veličini i intenzitetu, tako su rasli i geopolitički ulozi. Pošto je pristupanje Srbije EU zaustavljeno i Vučić produbljuje veze sa Kremljom, Rusija nije gubila vreme da se ubaci u domaću krizu – radeći iza kulisa kako bi pomogla beogradskoj vladajućoj eliti da suzbije neslaganje i zadrži političku liniju.

Kao odgovor, srpske vlasti su navodno tražile i dobile pomoć od ruskih obaveštajnih službi u upravljanju i suzbijanju nemira. Zamenik premijera Srbije Aleksandar Vulin priznao je ovu saradnju, izrazivši zahvalnost na podršci Rusije u borbi protiv, kako je rekao, „obojenih revolucija“, prenosi Rojters.

„Zapadne obaveštajne službe stoje iza obojene revolucije u Srbiji i želele bi da dovedu još jednu vladu na vlast u Srbiji“, rekao je Vulin. “Nećemo ovo dozvoliti.”

Dalje naglašavajući ovaj savez, sekretar ruskog Saveta bezbednosti Sergej Šojgu sastao se sa Vulinom u Moskvi kako bi razgovarao o protestima, pojačavajući narativ da zapadni subjekti pokušavaju da destabilizuju Srbiju. Šojgu je istakao redovan dijalog i razmenu informacija između Rusije i Srbije u cilju sprečavanja ovakvih napora destabilizacije, navodi Rojters.

Dugogodišnji uticaj Rusije u Srbiji

Odnos između Rusije i Srbije duboko je ukorenjen u zajedničkom slovenskom identitetu, pravoslavnoj hrišćanskoj tradiciji i dugoj istoriji političkog opredeljenja. Moskva je sebe dosledno predstavljala kao branioca srpskih interesa – i kulturnih i geopolitičkih – vekovima unazad.

Tokom Hladnog rata, Jugoslavija je – iako zvanično nesvrstana – održavala komplikovane odnose sa Sovjetskim Savezom.

Ali nakon raspada Jugoslavije ranih 1990-ih i sve većeg statusa parije na Zapadu zbog njene uloge u balkanskim ratovima, Rusija se ponovo pojavila kao glasna pristalica Beograda. Tokom NATO bombardovanja 1999. i rata na Kosovu, Moskva je diplomatski branila Beograd, stavljajući veto na rezolucije UN-a i dovodeći u pitanje legitimitet NATO-a tokom rata na Kosovu.

Ova lojalnost se prenosila u 2000-te i 2010-te, posebno u pogledu Kosova. Rusija nikada nije priznala nezavisnost Kosova, povezujući se sa srpskim teritorijalnim zahtevima i koristeći svoj stav u Savetu bezbednosti UN da blokira mere koje podržava Zapad.

Zauzvrat, Srbija je odbila da uvede sankcije Rusiji nakon aneksije Krima 2014. i nastavila je sa produbljivanjem vojnih veza kupovinom oružja i zajedničkim vežbama.

Energetika je još jedan stub srpsko-ruskih odnosa. Srbija je u velikoj meri zavisna od ruskog gasa, prvenstveno kroz gasovod Turski tok, koji prolazi kroz Balkan.

Ruski državni energetski gigant Gasprom je do prošlog meseca posedovao većinski udeo u srpskoj nacionalnoj naftnoj i gasnoj kompaniji NIS, što mu je omogućilo značajan uticaj na energetsku politiku zemlje. Gazprom njeft u ruskom vlasništvu smanjio je svoj udeo u NIS-u sa 50 na 44,85 posto u februaru kako bi izbegao sankcije Zapada protiv kompanija koje i dalje posluju sa Rusijom. Promena većinskog vlasništva bila je površna, navodi Reuters, što je rezultiralo nekoliko stvarnih promeena u poslovanju.

Meka moć Moskve, takođe,  igra znajačjnu ulogu. Državni mediji poput Sputnjika i RT-a oblikuju javno mnjenje, često jačajući narative Kremlja, dok diskredituju zapadne institucije. Kulturne i verske veze seneguju kroz Rusku pravoslavnu crkvu, koja često

sarađuje sa Srpskom pravoslavnom crkvom na javnim porukama i međunarodnom kontaktima.

Prema Evropskom Zapadnom Balkanu i Radiju Slobodna Evropa/Radio Sloboda, ova veza je učinila Beograd jednim od najpouzdanijih saveznika Rusije u Evropi – uprkos formalnom statusu Beograda kao zemlje kandidata za članstvo u EU.

Produbljivanje veza Srbije sa Rusijom, posebno u kontekstu suzbijanja domaćeg neslaganja, predstavlja izazov za njene težnje da se pridruži Evropskoj uniji.

Vučić je priznao da je malo verovatno da će Srbija ući u EU pre kraja decenije, što je osećaj koji odražava i zamor EU od proširenja i zabrinutost oko usklađivanja Srbije sa ruskim interesima, navodi The Financial Times.

Kremlj ugušio 'revolucije u boji'

Rusko prisustvo u Srbiji dolazi u trenutku kada Kremlj nastoji da se ponovo potvrdi kao globalni posrednik – ne samo u Ukrajini, već i širom ranjivih granica Evrope.

Podržavanje Vučića tokom masovnih nemira služi toj strategiji: zadržati lojalnog partnera na mestu dok demonstrira sposobnost Moskve da suzbije nemire u inostranstvu bez pucanja.

Koristeći istorijske veze, energetsku diplomatiju i uticaj na medije, Moskva je godinama imala za cilj da uravnoteži zapadne integracijske napore i zaustavi proteste građana u znak podrške integraciji u NATO ili Evropsku uniju, prema procjenama istraživačkih centara sa sedištem u Vašingtonu, kao što su The Heritage Foundation i Carnegie Center.

Strahovanje Rusije prema „revolucijama u boji“ – narodnim pobunama koje su dovele do svrgavanja vlada u bivšim sovjetskim državama i savezničkim režimima – duboko je ukorenjeno u njenom postsovjetskom strateškom svetonazoru.

Kremlj vidi ove pokrete kao pretnju autoritarnoj upravi i regionalnim sferama uticaja osmišljenu od strane  stranih država. Moskva je rutinski krivila Zapad, posebno Sjedinjene Države, za finansiranje grupa civilnog društva i opozicionih snaga kao oblik meke promene režima.

Kao odgovor, Rusija je razvila i u više navrata koristila strateški priručnik za suzbijanje takvih pobuna. To uključuje pružanje obaveštajne i logističke podrške zaraćenim režimima, preplavljivanje medijskog pejzaža dezinformacijama, postavljanje online farmi trolova i provođenje sajber napada kako bi se diskreditovali lideri protesta ili ličnosti koje su orijentisane prema Zapadu.

Kada je to bilo potrebno, eskalirao je do direktne intervencije – kao što se vidi u Ukrajini 2014. godine, kada su masovni protesti doveli do svrgavanja proruskog predsjednika Viktora Janukoviča.

Kremlj je odgovorio aneksijom Krima i pokretanjem tajne vojne kampanje na istoku Ukrajine pod maskom odbrane stanovništva koje govori ruski. Današnja puna invazija na Ukrajinu je delom omogućena prigušenim odgovorom Zapada na početne ilegalne ratne akte Rusije 2014.

U Gruziji je Rusija odgovorila na Revoluciju ruža iz 2003. godine tako što ju je prikazala kao operaciju koju podržava CIA, a kasnije izvršila invaziju 2008. godine, nakon što se Tbilisi približio NATO-u, prema Savetu za spoljne  odnose.

Slično tome, Rusija je u Kirgistanu podržavala različite frakcije u zavisnosti od toga koja je strana obećala usklađivanje sa Moskvom, čak je intervenisala diplomatski i finansijski kako bi uticala na ishode tokom Revolucije lala 2005. i kasnijih nemira 2010. godine, navodi Rojters.

Obrazac naglašava dosljedan ruski stav: suprotstavite se naporima demokratizacije koje podržava Zapad jačanjem autoritarne otpornosti, posebno u zemljama koje se smatraju geopolitičkim tampon zonama.

Teški izbori pred nama

Odluka Beograda da se osloni na Moskvu da pomogne u obuzdavanju najvećih antivladinih protesta u svojoj postmiloševićevskoj istoriji može signalizirati ne samo kratkoročni odgovor na krizu, već i stratešku prekretnicu.

Pozivajući rusku bezbednosnu pomoć, Beograd ne upravlja samo domaćim nemirima; signalizira kuda se može okrenuti, jer pritisak raste odozdo i iz inostranstva.