Rusija nastoji da ponovo potvrdi uticaj na Južnom Kavkazu

Obnovljeni interes Rusije za Gruziju može se dalje shvatiti u kontekstu trenutnog stanja armensko-azerbejdžanskih odnosa. Poraz Armenije od Azerbejdžana u ratu u Karabahu 2020. na kraju je doveo do drastičnog slabljenja ruske poluge nad regionom. Iako je Moskva posredovala u primirje između Azerbejdžana i Armenije, nije prošlo mnogo vremena prije nego što je postalo jasno da ruski uticaj možda opada. Učestali sukobi između armenskih i azerbejdžanskih snaga i optužbe protiv ruskih mirovnih snaga su oličenje toga. Azerbejdžanska borbena ofanziva 2023. godine koja je uklonila preostale armenske snage iz Karabaha pod zonu odgovornosti ruskog mirovnog kontingenta na kraju je rezultirala ranim povlačenjem ruskih mirovnih snaga. Od tada se dogodilo nekoliko događaja kao jasna manifestacija sve manje uloge Moskve. Posmatračka misija EU raspoređena je na armenskoj teritoriji duž uslovne granice sa Azerbejdžanom. Armenska vlada usvojila je nacrt zakona o pokretanju procesa „pristupanja Evropskoj uniji“, a očekuje se da će parlament uskoro usvojiti zakon. Pored toga, Jerevan i Washington su potpisali Povelju o strateškom partnerstvu.

Azerbejdžan nastavlja jačati ono što je dugo nazivao “nezavisnom spoljnom politikom” i stoga je blisko povezan sa Pokretom nesvrstanosti i aktivno se angažuje sa Organizacijom turkijskih država kao vodećom državom članicom. Baku je jasno stavio do znanja da je Azerbejdžan dio turkijske porodice. Kao takav, Baku vodi vanjsku politiku koja nastoji izbjeći uplitanje u geopolitičke i ideološke konfrontacije između Zapada i Rusije, istovremeno naglašavajući važnost novog turskog centra moći.

Baku i Jerevan su ostvarili spor, problematičan, ali značajan napredak ka rješenju sukoba. Postigli su razgraničenje i demarkaciju dijela armensko-azerbejdžanske granice bez ruskog učešća, a ovaj proces još uvijek traje. U takvim okolnostima, Kremlj traži veći značaj u raspoređivanju ruskih snaga duž predložene armensko-azerbejdžanske transportne veze, inače poznate kao Zangezurski koridor.  

To bi omogućilo Moskvi da stvori mehanizam koji bi osigurao svoju kontinuiranu polugu. Međutim, kategorično odbijanje Jerevana takvog raspoređivanja učinilo je tu perspektivu neefikasnom.  

U tom kontekstu, interes Moskve za povećanje uticaja u Gruziji nadilazi samu Gruziju. Više se radi o uticaju na cijeli Južni Kavkaz. Na osnovu svog geostrateškog položaja, Gruzija se za Kremlj čini pitanjem „biti ili ne biti“ za šire rusko prisustvo na Južnom Kavkazu. Želja Moskve da približi Tbilisi svojoj orbiti je očigledna, ali Rusiji nedostaje efektivna poluga. Izazov Moskve je da operacionalizira stratešku lokaciju Gruzije kao ključni faktor zbog ruske invazije na zemlju 2008. i kasnijeg službenog priznanja Abhazije i Južne Osetije kao nezavisnih država. Raskid sa Zapadom, glavnim sigurnosnim garantom za zemlju u posljednjih nekoliko decenija, gotovo bi neizbježno doveo do toga da Tbilisi postane ovisan o Moskvi. Ako Rusija uspije povratiti Gruziju, to bi imalo ozbiljne posljedice po Armeniju i Azerbejdžan. Gruzija je vrata za Armeniju i Azerbejdžan za saradnju sa strateškim međunarodnim partnerima i pristup evropskim tržištima. Nije u interesu ni Bakua ni Jerevana da ova gruzijska vrata budu na bilo koji način ograničena ili pod kontrolom Moskve.

Obnavljanje željezničkih veza iz sovjetskog doba koje se protežu od Rusije do Gruzije, Armenije, Irana i Turske dugo je bilo na regionalnom geopolitičkom planu Moskve. Međutim, usred prigovora gruzijske političke opozicije i civilnog društva, gruzijska vlada se nevoljko suzdržavala od priznanja. Predsjednik gruzijskog parlamenta, Shalva Papuashvili, javno je odbacio prijedlog. Moguća obnavljanje uništilo bi izvodljivost koridora Zangezur, čime bi se neutralizirao armensko-azerbejdžanski poticaj za mir. Štaviše, takav scenario bi podrazumijevao povećan uticaj Rusije na stratešku energetsku i tranzitnu infrastrukturu od azerbejdžanskih obala Kaspijskog mora do Turske i Crnog mora preko Gruzije. Inače, nedavno rušenje azerbejdžanskog putničkog aviona od strane ruske protivvazdušne odbrane izazvalo je zabrinutost Bakua.

U tom kontekstu, armensko-azerbejdžanski mirovni sporazum i normalizacija i dalje ostaju nedostižni zbog nekompatibilnih stavova dvije države. Međutim, trebali bi biti oprezni da bi pregovaračke opcije koje su im danas dostupne mogle postati nedostupne u doglednoj budućnosti, posebno u slučaju smirivanja, bilo da se radi o primirju, prekidu vatre ili drugom aranžmanu između Ukrajine i Rusije. U takvom slučaju, Rusija i uticajni međunarodni akteri mogli bi se ponovo fokusirati na armensko-azerbejdžanske odnose. Taj scenario ne obećava nužno pozitivne ishode ni za Armeniju ni za Azerbejdžan. Iskustvo Armenije potvrđuje činjenicu da pretjerano oslanjanje na Rusiju, ili bilo koju drugu veliku silu, nije održiva strategija. Slično, slučaj Azerbejdžana pokazuje da ni umiješanost velikih sila nije sama po sebi povoljna.

Na kraju, Bakuu i Jerevanu ostaje malo slobode da efikasno iskoriste ovu kratku priliku. Obje države treba razmisliti o tome imaju li plan B u slučaju pozitivnih pomaka u pregovorima između Rusije i Ukrajine, posebno ako se kombinira sa normalizovanim gruzijsko-ruskim odnosima.