15.01.2025.

Rusija eskalira svoj tajni rat izvan Ukrajine

Novi podaci ukazuju na uznemirujuću novu fazu u taktici Kremlja koja direktno ugrožava živote Evropljana

Autor Bart Šurman, profesor terorizma i političkog nasilja na Univerzitetu u Lajdenu u Holandiji.

Tokom protekle tri godine, Rusija je vodila sve drskiju kampanju sabotaže i subverzije protiv evropskih saveznika Ukrajine. Moskva je 2024. značajno eskalirala svoju taktiku, pribegavajući atentatima, ugrožavajući zalihe vode u nekoliko evropskih zemalja i gađajući civilnu avijaciju.

Samo ove nedelje, član Dume Aleksandar Kazakov tvrdio je da je ruska sabotaža u Baltičkom moru deo vojne operacije koja ima za cilj da provocira NATO i proširi rusku kontrolu nad tim područjem. Iako su događaji kao što je presecanje podmorskih kablova privukli široku medijsku pažnju, nije učinjen nikakav sistematski napor da se proceni puni obim i priroda ruskih akcija protiv Evrope. Analiza Univerziteta u Lajdenu pokazuje koliko je daleko Rusija spremna da ode da bi oslabila svoje evropske protivnike i izolovala Ukrajinu od vitalne podrške. Ona daje zastrašujuću sliku ruskog potencijala za eskalaciju ispod nuklearnog praga i podvlači potrebu za usklađenim i odlučnim evropskim odgovorom, koji je do sada izostao.

S obzirom na sve veće sumnje u spremnost Sjedinjenih Država da garantuju evropsku bezbednost i pruže vojnu pomoć Ukrajini, i eskalaciju ruskih napada, Evropa ne može da priušti da okleva u povećanju sopstvenih vojnih sposobnosti.

Na osnovu pregleda ruskih operacija u fizičkom domenu koji isključuje većinu sajber operacija, studija Univerziteta u Lajdenu pokazuje da Moskva sve više ide dalje od svojih dugogodišnjih kampanja špijunaže i digitalnih poremećaja. Čak i koristeći konzervativno merilo za pripisivanje, ruske operacije protiv Evrope porasle su sa 6 u 2022. na 13 u 2023. i 44 u 2024. godini. Većina ovih incidenata su pripreme za akte sabotaže. Ciljevi su se kretali od kritične podmorske energetske i komunikacione infrastrukture u Severnom i Baltičkom moru do vojnih baza, skladišta i fabrika naoružanja. Još jedna uobičajena ruska taktika su operacije uticaja na evropske političare kako bi se potkopala politička podrška Ukrajini, kako na nivou Evropske unije tako i na nacionalnom nivou. Važan primer je skandal Glasa Evrope, koji je uključivao radikalni sajt za vesti koji je postao oruđe Kremlja da širi proruski sadržaj i kanališe novac proruskim političarima u raznim evropskim zemljama.

Pored ovih sofisticiranijih mera, postojali su brojni vandalski akti koji su izgleda imali za cilj da izazovu zabunu i ometaju svakodnevni život. Ovo sugeriše dvostruki operativni pristup, koji kombinuje akcije oportunističkih kriminalaca regrutovanih preko platformi kao što je Telegram sa planovima agenata povezanih sa državnim agencijama kao što je GRU.

U 2024, ruske operacije protiv Evrope su dramatično porasle i po učestalosti i po obimu. Pored povećanja akata sabotaže, Moskva je proširila svoju taktiku na ciljane atentate: ubila je pilota koji je prebegao, ciljala na generalnog direktora nemačkog proizvođača oružja Rheinmetall i umešala poljskog državljanina u zaveru za ubistvo ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog. . Eskalacija je takođe uključivala neselektivnije akte nasilja, kao što je postavljanje zapaljivih uređaja na letove DHL-a koji bi izazvali katastrofu ako bi bili detonirani u vazduhu. Umesto toga, eksplodirali su u skladištima u Ujedinjenom Kraljevstvu i Nemačkoj neposredno pre ili posle transporta vazdušnim putem. Neke zapadne bezbednosne agencije sada sumnjaju da su ove operacije bile probe za buduće napade na avione koji idu za Sjedinjene Države, što znači da je Rusija zaista prešla na terorističke akte koje sponzoriše država. Pretnja civilnoj avijaciji je dodatno pogoršana sve većim brojem incidenata ometanja GPS-a duž zapadne granice Rusije i napadima dronova na civilne aerodrome. Očigledno zanemarivanje civilnog života od strane Moskve i njeno učešće u obaranju komercijalnih aviona (na primer, let Malezije erlajnsa 2014. i let Azerbejdžana erlajnsa u decembru 2024.) naglašavaju veoma stvarne opasnosti koje ove operacije predstavljaju za vazdušni saobraćaj u Evropi.

Međutim, da bismo u potpunosti razumeli kvalitativnu eskalaciju ruskih operacija protiv Evrope 2024. godine, važno je sagledati širi spektar incidenata. Terorizam ili upotreba smrtonosne sile u političke svrhe prevazilazi napade na letove DHL-a. Ovo verovatno uključuje napade pod kontrolom Moskve prošle godine, kada su škole u Slovačkoj i Češkoj primile više od hiljadu pretnji bombama, što je dovelo do zatvaranja na nekoliko dana. Konačno, serija provala u postrojenja za prečišćavanje vode podiže bauk akata sabotaže koji imaju potencijal da nanesu stvarnu štetu fizičkoj bezbednosti evropskih građana. Da je takav potencijal sve samo ne teoretski, pokazala je činjenica da su švedske vlasti preporučile pogođenim građanima da prokuvaju vodu za piće. Sve zajedno, ove aktivnosti označavaju uznemirujuću novu fazu ruske taktike protiv Evrope koja direktno ugrožava živote njenih stanovnika.

Poznato je da je nameru teško pripisati tajnim operacijama, ali izgleda da Rusija ima dva glavna cilja: prvo, da potkopa spremnost evropskih političara i građana da nastave da pružaju vojnu pomoć Ukrajini, i drugo, da signalizira u kojoj meri je voljan da teži ovom cilju. Iako su ruske operacije do danas izazvale značajnu zabrinutost, stvarna šteta je relativno ograničena. Veća opasnost leži u nivou nasilja i poremećaja koje je Kremlj izgleda spreman da počini u budućnosti.

U diskusijama o tome koja količina ili kvalitet pomoći Ukrajini može da izazove rusku crvenu liniju i izazove eskalaciju, fokus je uglavnom bio na pretnji nuklearnim oružjem. Međutim, analiza Univerziteta u Lajdenu sugeriše da je veća verovatnoća da će eskalacija biti ispod nuklearnog praga – i daje uvid u to šta bi to moglo da znači: bombardovanje civilnih avio-kompanija, sabotaža podmorske infrastrukture koja bi ostavila velike delove Evrope bez struje ili pristup Internetu, ciljana ubistva ključnih industrijskih lidera i napadi na zalihe vode koji bi mogli da ugroze zdravlje stotina hiljada Evropljana. Nizvodni efekti se takođe mogu očekivati: kako se evropske bezbednosne službe fokusiraju na borbu protiv državnih pretnji, verovatno će trpeti i napori u borbi protiv terorizma, što bi nedržavnim akterima kao što je Islamska država (IS) moglo dati priliku za napad. Jasno je da će odgovor na sve agresivniji stav Rusije prema Evropi zahtevati višestruki odgovor.

U decembru 2024, generalni sekretar NATO-a Mark Rutte upozorio je da Evropljani moraju „preći na ratnički način razmišljanja“. Za kontinent koji je dugo navikao na mir, ovo će biti teško, ali neophodno prilagođavanje – ne samo zbog sporog, ali stalnog gubitka teritorije Ukrajine od Rusije, već i zato što je nova američka administracija pod izabranim predsednikom Donaldom Trampom nagovestila averziju prema daljem prenaoružavanja u Ukrajini i otvoreno zapretio da će napustiti NATO saveznike koji ne ispunjavaju svoje odbrambene obaveze.

Uprkos hitnosti situacije – i podacima koji pokazuju da su Nemačka i Francuska zemlje koje su najviše pogođene – pažnja Evrope izgleda podeljena. Ključne sile poput Nemačke i Francuske bore se sa ekonomskim padovima, budžetskim deficitima i sve većim političkim nemirima, ograničavajući njihovu sposobnost da značajno povećaju svoj angažman u Ukrajini. Ujedinjeno Kraljevstvo, druga velika vojna sila Evrope, suočava se sa značajnim rezovima svojih izdataka za odbranu uprkos pogoršanju međunarodne bezbednosne situacije. U Rumuniji je proruski kandidat nedavno pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora (koji su u međuvremenu poništeni). U Holandiji, vestima već mesecima dominiraju iskušenja i nevolje jedne nestabilne koalicione vlade koja je, izgleda, fokusirana prvenstveno na domaća pitanja.

Posle tri godine eskalacije ruske agresije, pretnja sa kojom se Evropa suočava je široko priznata. Ipak, čini se da mnogi evropski političari još uvek ne žele da preduzmu neophodne korake za rešavanje ove pretnje, možda se plašeći reakcije birača kada se moraju doneti teške odluke o finansiranju povećane vojne potrošnje. Mnogi birači, sa svoje strane, izgleda da žele da se ponovo fokusiraju na domaće, a ne na međunarodne poslove, prateći moto „prvo mi, pa oni“, kako je pokazala nedavna holandska studija.

Međutim, ako Evropa ne izbalansira svoje prioritete i ne odgovori jedinstvom i posvećenošću, posledice bi mogle biti strašne – ne samo po Ukrajinu, već i po dugoročnu bezbednost kontinenta i njegovo mesto u NATO savezu.

Da bi se ojačala evropska bezbednost, neophodan je odlučniji stav prema ruskim operacijama. Odluka finskih vlasti da se ukrcaju i zadrže teretni brod za koji se sumnja da je oštetio podmorski kabl prošlog decembra i odluka NATO-a da poveća svoje pomorsko prisustvo u Baltičkom moru pozitivni su znaci u tom pogledu. U osnovi, Evropa mora da postavi svoje crvene linije kao odgovor na provokacije Moskve. Do sada su rasprave o rizicima od eskalacije bile uglavnom reaktivne, fokusirajući se na vrstu zapadne pomoći Ukrajini koja bi mogla da izazove ruski odgovor, umesto da postavlja jasne pragove za evropsku odmazdu. To bi moglo uključivati dalje sankcije ili prisvajanje zamrznute ruske imovine, kao i isporuku dodatnih sistema naoružanja Ukrajini, pa čak i uspostavljanje zone zabrane letova iznad zemlje. Javno saopštena posvećenost osveti za sabotažu, podržana kredibilnom pretnjom, mogla bi da pruži potencijal odvraćanja koji trenutno ne postoji.

Kao deo ovog odlučnijeg stava, Evropa će morati da investira u jačanje svojih obaveštajnih službi – kako da maksimizira njihovu sposobnost da se izbore sa povećanom ruskom pretnjom, tako i da održi visok nivo antiterorističkih sposobnosti protiv nedržavnih ekstremista kao što je Islamska država. Dugoročno gledano, Evropa konačno mora da uloži ozbiljne i usaglašene napore da revitalizuje sopstvenu odbrambenu industriju, što je od suštinskog značaja za održavanje sposobnosti snabdevanja Ukrajine nezavisno od spoljnopolitičkih prioriteta SAD, kao i za autonomno osiguranje bezbednosti na kojoj se nalazi kontinent. prosperitet na kraju zavisi od presudne važnosti. Ništa od ovoga neće biti lako postići, posebno na kontinentu ozloglašenom po nesposobnosti da organizuje sopstvenu kolektivnu bezbednost. Ali u igri je mnogo toga, više od potrebe da se podrži Ukrajina i odvrati buduća ruska agresija. U suštini, pitanje je da li evropske liberalne demokratije mogu da izdrže pritisak autokratskog revanšizma ili će njihovi ideali propasti zbog nemogućnosti da ih zaštite vojnim sredstvima. Pošto je demokratija ugrožena širom sveta, Evropa ne može sebi dozvoliti da okleva pred ruskim imperijalističkim ambicijama./foreignpolicy/