Rat u Ukrajini nije u pat poziciji

Prošlogodišnja kontraofanziva je propala – ali Zapad može da spreči pobedu Rusije ove godine.

Od neuspeha ofanziva u Ukrajini i Rusiji 2023. godine, postalo je rašireno gledište da je rat u Ukrajini dospeo u ćorsokak. Percepcija neodređenog, ali statičnog sukoba dovodi do izvesnog zamora u prestonicama ukrajinskih partnera: ako nijedna strana ne može da očekuje suštinski napredak, izgleda da je status kvo stabilan i zahteva malo hitne političke pažnje.

Međutim, ova percepcija zastoja je duboko netačna. I Moskva i Kijev su u trci za obnovu ofanzivne borbene moći. U sukobu ove veličine, ovaj proces će potrajati. Dok se u prvoj polovini 2024. očekuje mala promena u kontroli ukrajinske teritorije, materijal, obuka osoblja i žrtve koje je svaka strana pretrpela u narednih nekoliko meseci odrediće dugoročni tok sukoba. Zapad je sada pred ključnim izborom: ili podržati Ukrajinu kako bi njeno rukovodstvo moglo da odbrani svoju teritoriju i pripremi se za ofanzivu 2025. godine, ili ustupi nepovratnu prednost Rusiji.

Neizvesnost oko dugoročne isporuke pomoći Ukrajini rizikuje ne samo sticanje prednosti na bojnom polju, već i dodatno ohrabrivanje Moskve. Već je potkopao cilj guranja Rusije za pregovarački sto jer Kremlj sada veruje da može nadmudriti volju Zapada. Ukoliko se ne preuzmu jasne obaveze početkom 2024. godine, odlučnost Kremlja će samo ojačati.

Ono što Sjedinjene Države i Evropa urade u narednih šest meseci odrediće jednu od dve budućnosti. U jednom, Ukrajina može da izgradi svoje oružane snage kako bi obnovila svoje ofanzivne operacije i da oslabi vojnu snagu Rusije dovoljno da Kijev uđe u pregovore o uspostavljanju trajnog mira. U drugom slučaju, nedostatak zaliha i obučenog osoblja će uvući Ukrajinu u bitku iscrpljivanja koja će je iscrpiti i na kraju naterati da se pokori.

Međunarodni partneri Ukrajine moraju zapamtiti da je prvi ishod poželjan ne samo za Ukrajince. Neophodno je zaštititi međunarodnu normu da države ne koriste silu da bi promenile svoje granice. Mobilizovana i ohrabrena Rusija predstavljala bi stalnu pretnju NATO-u i primorala bi Sjedinjene Države da održavaju odvraćanje u Evropi na neodređeno vreme. Ovo bi ograničilo sposobnost Sjedinjenih Država da rasporede snage u indo-pacifičkom regionu i značajno povećalo rizik od sukoba oko Tajvana. Zapad može da bira u kom pravcu će istorija krenuti. Ali prvo mora da postane svestan težine odluke sa kojom se trenutno suočava.

VREMENSKI DEFICIT

Da je ofanziva ukrajinske vojske 2023. išla po planu, ukrajinske snage bi probile takozvanu Surovikinovu liniju u pokrajini Zaporožja i oslobodile Melitopolj, presecajući puteve koji povezuju Rusiju i Krim. U kombinaciji sa ukrajinskim pomorskim operacijama, ovo bi stavilo Krim pod opsadu. Ovaj cilj je bio ambiciozan, ali ostvariv. To je propalo pre svega zato što ukrajinske jedinice zadužene za vođenje ofanzive nisu imale dovoljno vremena za obuku i pripremu.

U julu 2022. Velika Britanija je zajedno sa drugim ukrajinskim partnerima pokrenula operaciju Interflek za obuku ukrajinskih trupa. U to vreme Ukrajini je hitno bilo potrebno više jedinica za držanje odbrambenih položaja. Zbog toga je Interflekov program obuke određen na pet nedelja, sa fokusom na veštine važne za odbrambene operacije. Ovaj petonedeljni program i dalje postoji, ali se misija suštinski promenila.

Tokom Drugog svetskog rata, britanska vojska je smatrala 22 nedelje minimalnim vremenom za pripremu vojnika za pešadijsku borbu. Nakon ovog početnog perioda, vojnici su raspoređeni u jedinice i učestvovali su u zajedničkoj obuci u bataljonima. I pre maja 2023. bilo je jasno da ukrajinske trupe nisu bile adekvatno obučene za ofanzivne operacije i da imaju malo vremena da nauče kako da koriste novodoniranu opremu. Ali kako su ruske snage ojačale svoje odbrambene pozicije, ofanziva nije mogla biti odložena.

Glavni razlog neuspeha ukrajinske kontraofanzive bio je taj što ukrajinske oružane snage nisu imale dovoljno vremena za obuku.

I ukrajinski štab je imao premalo mogućnosti da zajedno trenira. U ratu nije bitan samo broj raspoređenih trupa: efikasnost vojske zavisi od toga koliko se dobro koordiniraju male jedinice, čak i kada su raštrkane na velikom području. Geografski položaj Ukrajine zahteva posebno veštu koordinaciju, pošto jedinice ne mogu da se vide zbog drvoreda. Pretnja od artiljerije dodatno je izazvala disperziju, tako da su čete često bile raspoređene na frontu od skoro dve milje. Teren u Zaporožju je posebno podsticao komandante na borbu sa izolovanim četama. U ovom geografskom kontekstu, potrebna je sposobnost sinhronizacije aktivnosti izvan vidnog polja svake jedinice kako bi jedinice mogle podržavati jedna drugu i iskoristiti uspehe jedne druge.

Međutim, kolektivna obuka u ukrajinskoj vojsci retko se odvijala iznad nivoa čete, a zbog potrebe za stvaranjem novih jedinica, većini su nedostajali iskusni oficiri. Tokom rata broj aktivnih ukrajinskih trupa se povećao pet puta, bez značajnog povećanja broja obučenih štabnih oficira. U pozorištu gde ukrajinski oficiri moraju da sinhronizuju široko rasprostranjene manevre sa artiljerijskom vatrom, opkoljavanjem dronova i efektima elektronskog ratovanja, nedostatak oficira na terenu znači da nisu u stanju da koordiniraju operacije velikih razmera.

Tokom ofanzive 2023. godine, ukrajinske operacije su uglavnom vodili parovi četa pod vođstvom komandnog mesta brigade sa nedovoljno osoblja. Kao rezultat toga, iako su ukrajinski vojnici često bili u mogućnosti da zauzmu neprijateljske položaje, retko su bili u mogućnosti da iskoriste nastale proboje ili brzo povećaju svoje dobitke. Umesto toga, morali su da zastanu i planiraju, što je ruskim snagama dalo vremena da se pregrupišu. Ako ukrajinska vojska ne bude u stanju da proširi svoj opseg operacija, ovo iskustvo rizikuje da se ponovi. Međutim, biće potrebno vreme da se obezbedi odgovarajuća obuka.

KADA JE NAJBOLJA ODBRANA DOBAR NAPAD

Za efikasnije ofanzivne operacije neophodne su reforme u obuci ukrajinskih trupa. Međutim, bolja obuka ne bi smanjila potrebu Kijeva za materijalima. Ukrajinska vojska će se verovatno suočiti sa značajnim nedostatkom opreme u narednoj godini: na vrhuncu svoje ofanzive 2023. Ukrajina je ispaljivala do 7.000 artiljerijskih granata dnevno, što predstavlja do 80 odsto ruskih borbenih gubitaka. Međutim, do kraja 2023. ukrajinske snage su ispaljivale samo do 2.000 metaka dnevno. U međuvremenu, ruski artiljerijski kapacitet je poboljšan, a ruske snage sada ispaljuju oko 10.000 metaka dnevno. Ako Ukrajina ne uspije da ponovo stvori lokalne uslove za artiljerijsku nadmoć, svaka nova ofanzivna operacija će rezultirati neprihvatljivim gubicima za ukrajinske trupe.

Bez takvih oblasti lokalne artiljerijske nadmoći, Ukrajina teško da će moći da odbije ruske napade. Rusija trenutno ima oko 340.000 vojnika stacioniranih na jugu Ukrajine. Tokom većeg dela rata, ofanzivni potencijal ovih trupa bio je ograničen logističkim ograničenjima. Ali Rusiju je takođe ometao veliki broj ukrajinskih žrtava – do 1.000 mrtvih i ranjenih dnevno u najtežim fazama borbi. Zbog ovih velikih gubitaka, Rusija je bila prinuđena da pošalje na front neadekvatno obučeno osoblje. To nije sprečilo Moskvu da pokrene ofanzivne manevre, ali je ograničilo njihovu efikasnost.

Izazov za Ukrajinu je da, čak i ako zadrži svoj odbrambeni stav, mora da nastavi da sprovodi lokalne ofanzive. Kako Rusija trpi manje žrtava, sposobnosti njenih snaga na terenu će se poboljšati. Smanjenje pritiska na linije fronta takođe bi Rusiji pružilo druge koristi. Moskva bi mogla da povuče iskusne trupe za obuku regruta, što bi joj omogućilo da otvori nove ofanzivne sekire u drugoj polovini 2024. Pored toga, ruske snage bi mogle da se usredsrede na sektore gde mogu da uspostave povoljniju geometriju bojnog polja i da nanesu veće gubitke Ukrajini. Ako Ukrajina ostavi velike delove linije fronta na miru, ruske snage bi takođe mogle značajno da prošire svoja utvrđenja, što bi otežalo izvođenje budućih ukrajinskih ofanzivnih operacija. Čak i ako ukrajinske snage zauzmu odbrambeni stav, one moraju pokušati da maksimiziraju stopu iscrpljivanja Rusije.

ŠTA JE PRVO?

Od ključnog je značaja da Kijev i njegovi partneri razviju realno zajedničko razumevanje o tome koji materijal i obuka mogu biti obezbeđeni i kada. Tokom protekle dve godine, zapadni saveznici Kijeva su proćerdali vremensku prednost koju su imali, provodeći veći deo 2022. i 2023. godine uživajući u euforiji ranih neuspeha Rusije i zamišljajući da bi mogli da izbegnu produženi sukob. Umesto da se trude da prošire industrijske kapacitete u državama članicama NATO-a, kijevski prijatelji su prvenstveno kupovali municiju iz domaćih zaliha i međunarodnog tržišta i prosleđivali je Ukrajini.

Sada ove zalihe municije ponestaju. Da bi nastavila da postiže lokalnu artiljerijsku nadmoć, Ukrajini je potrebno oko 2,4 miliona komada municije godišnje. Međutim, međunarodni partneri Ukrajine, uključujući Sjedinjene Države, će se boriti da obezbede polovinu tog iznosa 2024. godine.

Nestašicu artiljerijskih granata u Ukrajini posvećuje se najviše pažnje. Međutim, ograničenja resursa nikako nisu ograničena na municiju. Da bi obnovila svoje ofanzivne sposobnosti i odbranila se od ruskih napada, Ukrajini je potrebno oko 1.800 novih artiljerijskih granata svake godine. Pregršt mašina za cevi u Evropi ne može da zadovolji ovu potražnju. Brojni vozni parkovi koji su Kijevu poklonjeni u poslednje dve godine takođe zahtevaju pouzdano snabdevanje rezervnim delovima. Neće jenjavati ni potreba za presretačima za protivvazdušnu odbranu: Rusija trenutno proizvodi preko 100 krstarećih i balističkih projektila, kao i 300 jurišnih dronova mesečno. Da bi obuzdala štetu od ovog oružja, Ukrajini će biti potrebne zalihe zapadnih sistema protivvazdušne odbrane. Ako zapadne zemlje ne povećaju svoje kapacitete za proizvodnju ovih sistema, Rusija će dobiti prednost.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, strahujući da će podrška SAD prestati sa predstojećim američkim predsedničkim izborima, izjavio je da sva ukrajinska teritorija koju je okupirala Rusija mora biti oslobođena do oktobra 2024. Ovo se ne može postići s obzirom na materijal koji je na raspolaganju Ukrajini i vreme koje je ukrajinskoj vojsci potrebno da obuči svoje trupe. Ali je nerazumno da zapadni saveznici Kijeva zahtevaju detaljan dugoročni plan od ukrajinskih generala pre nego što obećaju novu podršku. Ako ukrajinski vojni vrh ne zna na koju opremu može da se osloni, ne može da odredi kakve operacije može da izvede i kada. Ukratko, priprema za sledeću fazu rata postala je problem između Kijeva i Vašingtona.

VREDNOST ZA NOVAC

Realan plan bi podrazumevao da Kijev ostane u odbrambenom položaju veći deo 2024. dok su jedinice obučene i opremljene za ofanzivne operacije 2025. godine. Osim bezbednosti koju bi ovaj plan obezbedio za ukrajinske generale, on bi takođe signalizirao Kremlju da ne može očekivati da će pobediti u višegodišnjem ratu iscrpljivanja protiv Ukrajine koja ima sve manje resursa. Obaveza SAD da podrže Ukrajinu do 2024. takođe bi promenila podsticaje za evropske saveznike da više ulažu u proširenje kapaciteta svoje odbrambene industrije, čime bi se smanjio teret za Sjedinjene Države do 2025. godine.

Zapadni lideri moraju da naglase da su dugoročna ulaganja u proizvodne kapacitete i pristupačna i da imaju koristi za saveznike Ukrajine. Budžeti za odbranu 54 zemlje koje podržavaju Ukrajinu iznose više od 100 milijardi dolara mesečno. Nasuprot tome, trenutna podrška Ukrajini košta ove države manje od 6 milijardi dolara mesečno.

Najveće prepreke da se osigura da Ukrajina ne izgubi rat su političke. Finansiranje Ukrajine se često predstavljalo kao da se radi samo o davanju novca Kijevu. Međutim, ovo je krajnje pogrešno. Veliki deo pomoći koja će Ukrajini biti potrebna predstavlja ulaganje njenih partnera u sopstvenu proizvodnju odbrane i biće potrošena u zemlji. Značajan deo pomoći Ukrajini će na kraju biti nadoknađen od strane primalaca u vidu poreza, dok će se istovremeno otvarati radna mesta u proizvodnji širom zemalja članica NATO-a. U vreme ekonomskog stresa, takve investicije će verovatno biti toplo pozdravljene od strane javnosti u zemljama koje podržavaju Kijev.

Takođe se često tvrdilo da podrška SAD Ukrajini dolazi na račun spremnosti američke vojske da odvrati Kinu. Međutim, ako Kina uvidi da Sjedinjene Države nisu u stanju da održe svoje vojne napore, bilo u Evropi ili Aziji, odvraćanje će biti potkopano, zbog čega će proširenje proizvodnje da bi se zadovoljile ukrajinske potrebe od suštinskog značaja.

Sjedinjene Države su ugovorom obavezne da brane svoje evropske saveznike. Evropska proizvodnja naoružanja ne može da prati rusku, pogotovo što je Rusija na ratnoj nozi. S vremenom, Sjedinjene Države moraju izvršiti pritisak na Evropu da smanji svoju zavisnost od Sjedinjenih Država kako bi američka vojska mogla dati prioritet odvraćanju u indo-pacifičkom regionu. Međutim, ovo mora biti kontrolisana tranzicija. Ako ova tranzicija dođe po cenu poraza Ukrajine, Sjedinjene Države rizikuju da će morati da podrže Evropu koja nije u stanju da brani svoj istočni bok u isto vreme dok Kina eskalira tenzije u Tajvanskom moreuzu.

TAČKA ODLUKE

Neki lideri u zapadnim prestonicama sada tvrde da je vreme za pregovore o okončanju rata u Ukrajini. Međutim, ovakav način razmišljanja ignoriše kako razmere ciljeva Rusije, tako i realnu ponudu Kremlja. Moskva nije zainteresovana da jednostavno osvoji neke ukrajinske teritorije: ruski predsednik Vladimir Putin je više puta izjavio da želi da promeni logiku međunarodnog sistema.

Ako SAD budu zahtevale ustupke od svojih partnera Rusiji kako bi postigle simbolični prekid vatre, verovatno će se desiti dve stvari. Prvo, Rusija će uporno kršiti primirje, kao što je činila u svim iteracijama sporazuma iz Minska iz 2015. godine, dok će obnavljati svoju vojsku kako bi završila zadatak okupacije Kijeva. Drugo, Rusija će svojim saveznicima argumentovati da se Sjedinjene Države mogu pobediti upornošću. Ovo će verovatno ostaviti mnoge od američkih bezbednosnih partnera da traže polisu osiguranja koja smanjuje uticaj SAD u svetu.

Rusija ne želi direktan sukob sa NATO-om, ali Kremlj sve više želi da proširi obim svojih indirektnih konfrontacija sa Zapadom. Otkako je Jevgenij Prigožin opozvao svoju pobunu u junu 2023. godine, Rusija je samo povećala svoje ambicije da se takmiči sa Zapadom na globalnom nivou. Prigožinov neuspeli ustanak možda je čak i podstakao ove ambicije: ostaci njegovih trupa su sada reorganizovani u „ekspedicioni korpus“ koji direktno odgovara ruskoj vojnoj obaveštajnoj službi GRU. Od leta 2023. Rusija je uspostavila opsežne kontakte sa vladama u zapadnoj i centralnoj Africi, obećavajući im vojnu podršku u zamenu za proterivanje zapadnih sila i ekonomskih interesa.

Sjedinjene Države i njihovi evropski saveznici su pred izborom. Oni mogu ili odmah da naprave plan za povećanje obuke ukrajinske vojske, jasno stave do znanja svojoj javnosti i Ukrajini da rok za oslobađanje teritorije iz oktobra 2024. mora biti produžen i da se zadovolje potrebe Ukrajine za materijalnim sredstvima do 2025. godine, ili oni mogu i dalje pogrešno verovati da je rat u ćorsokaku i na taj način posustati i ustupiti prednost Rusiji. To bi bila strašna greška: Rusija ne samo da proširuje svoja partnerstva u Africi, već povećava i saradnju sa Kinom, Iranom i Severnom Korejom. A ako poraz u Ukrajini na kraju pokaže da Zapad nije u stanju da se nosi sa jednim izazovom globalnoj bezbednosnoj arhitekturi, njegovi protivnici će biti pod pritiskom da poveruju da Zapad može da se nosi sa više kriza odjednom./foreignaffairs.com/