IVAN LAKIĆEVIĆ: Sankcije NIS-u kao opomena za prorusku politiku

"Opomena u vidu sankcija ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje jer se Srbija ima za šta opomenuti"

Kako tumačiti američke sankcije Naftnoj industriji Srbije? Čini se da je dominantno tumačenje to da su u pitanju sankcije jednoj ruskoj kompaniji, a da je eventualna šteta za Srbiju zbog cele te situacije isključivo kolateralna. To tumačenje je u skladu sa zvaničnim porukama američke administracije, prema kojima je osnovni cilj sankcija taj da se profiti Gaspromnjefta minimiziraju i da se time umanje kapaciteti Rusije da vodi rat u Ukrajini.

Bez obzira na eventualni nesklad između zvanične i nezvanične motivacije za ove sankcije, jasno je da je glavna meta ovih sankcija Gaspromnjeft. Uostalom, NIS je samo jedna među preko tri stotine kompanija koje su stavljene pod sankcije upravo zbog svoje povezanosti sa Gaspromnjeftom. Pored toga, uslovi pod kojima su sankcije uvedene su takvi da se sankcije NIS-u ukidaju onog momenta kada u njemu ne bude više ruskog vlasništva – tj. onog trenutka kada se eliminiše mogućnost da se iz profita te kompanije finansira ruski rat u Ukrajini.

S druge strane, ipak treba imati u vidu da je značaj NIS-a za Rusiju, bar kada su u pitanju njeni ratni napori u Ukrajini, izuzetno skroman. Dividende koje je prošle godine NIS isplatio Gaspromnjeftu – nešto preko 40 miliona, samo su kap u moru, odnosno čine manje od 0,1% ruskog vojnog budžeta.

Stoga je teško oteti se utisku da ove sankcije na neki način služe i kao opomena Srbiji. Kad se podvuče crta, NIS je kao pojedinačno preduzeće od daleko većeg ekonomskog značaja za Srbiju nego za Rusiju. Iako Republika Srbija nije većinski vlasnik (ima udeo od 30%), NIS je ipak preduzeće registrovano u Srbiji, te kao takvo plaća porez u ovoj zemlji. Predsednik Vučić je nedavno saopštio da uplate NIS-a u državnu kasu čine 9% budžeta. Pored svega toga, takođe treba imati u vidu i to da je ova kompanija najveći uvoznik nafte u zemlji, kao i to da ona pokriva 80% domaćeg tržišta goriva, što dodatno povećava njen značaj za Srbiju.

Opomena u vidu sankcija ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje jer se Srbija ima za šta opomenuti. Ambasador SAD Kristofer Hil je prilikom jednog gostovanja skrenuo pažnju na to da Rusija preko NIS-a finansira svoj rat u Ukrajini. Dakle, kompanija registrovana u Srbiji, u čijem vlasništvu država Srbija ima značajan udeo (iako ne većinski), doprinosi ruskim naporima u Ukrajini. Osim toga, treba podsetiti i na to da je Srbija (uz Belorusiju) jedna od malobrojnih zemalja u Evropi koje nisu uvele sankcije Rusiji od početka rata u Ukrajini 2022. godine.

SAD takođe mogu Srbiji zameriti bliskost sa Rusijom i po pitanjima koja nisu vezana za rat u Ukrajini. To je između ostalog i politika Srbije prema regionu, gde se interesi zvanične Srbije i Rusije u velikoj meri podudaraju – najpre kada govorimo o pitanjima Kosova, Republike Srpske i Crne Gore. A ne treba zaboraviti ni to da je MUP Republike Srbije u više navrata učestvovao u progonu aktivista iz Rusije i Belorusije, koji se protive tamošnjim autokratskim režimima.

Ovi razlozi nisu nepoznati ni samoj američkoj administraciji. Sankcije NIS-u nisu jedine sankcije uperene ka Srbiji. Prečesto se zaboravlja da su već duže vreme pod sankcijama i dva člana Vlade Srbije – Nenad Popović i Aleksandar Vulin, koji je njen potpredsednik. Uzgred treba istaći i to da oni nisu bili članovi Vlade u trenutku kada su im uvedene sankcije, već su tek kasnije –  a uprkos sankcijama SAD – postavljeni na te funkcije.

Za razliku od sankcija koje je SAD uvela Popoviću i Vulinu, postoji solidna verovatnoća da će sankcije NIS-u biti delotvorne – u smislu da će se Vučić dogovoriti sa Rusima oko preuzimanja NIS-a ili prodaje nekoj kompaniji koja nije u ruskom vlasništvu. Međutim, pravo pitanje koje treba postaviti je šta će Rusi tražiti zauzvrat. Tu naročito treba obratiti pažnju ne samo na finansijsku kompenzaciju, već i na političku, kojom bi se Rusima nadoknadio eventualni gubitak političkog uticaja u Srbiji nakon izlaska iz NIS-a. Problemi oko toga gde se tačno može pronaći prostor za kompenzaciju izgubljenog političkog uticaja će po svoj prilici predstavljati veći izazov nego ekonomski deo transakcije.