Hibridni rat Kremlja protiv Evrope: Savez špijuna i mafije temelj ruske vlasti

Novi zajednički izveštaj GLOBSEC i Međunarodnog centra za borbu protiv terorizma (ICCT) otkriva kako je Rusija izgradila državnu vezu između kriminala i terorizma, iskorišćavajući kriminalce da bi napredovala u svom hibridnom ratu protiv Evrope.

Studija postavlja moskovske taktike u kontekst invazije punog obima na Ukrajinu i predočava da hibridne operacije nisu sporedni deo već ključni stub ruske strategije.

Fenomen podseća na ranije obrasce viđene u terorističkim organizacijama poput ISIS-a, koje su regrutovale kriminalce iz Evrope za nasilne kampanje pod izgovorom ideološke “spasa”.

Rusija, kako se navodi, obučava društveno marginalizovane pojedince, najčešće one koji govore ruski jezik, žive u Evropi a poreklom su sa postsovjetskih prostora i nereteko imaju krivične dosijee – da izvode sabotaže, paljevine i druge napade na evropskoj teritoriji.

Dakle, naglašava se, nije u pitanju teroristička organizacija, već državni akter koji rukoviodi celokupnim procesom.

Tempo ovih aktivnosti se ubrzao nakon marta 2022, kada je talas ruskih operativaca proteran iz Evrope, čime je ukupan broj proteranih od 2018. godine prešao 600.

Oslabljena za obučenim operativcima pod diplomatskim pokrićem, Moskva je aktivirala jedan od svojih rezervnih planova i počela da mobilizuje „jednokratne“ civilne agente kako bi održala svoju kinetičku kampanju u okviru hibridne ratne strategije, verovatno osmišljene da odvrati i kazni članice EU i NATO-a zbog podrške Ukrajini, ali i da mapira ranjivosti u pripremi za širi sukob. Kriminalci, bilo kao direktni izvršioci ili kao pomagači, posebno su omogućili Moskvi da se prilagodi smanjenim tajnim kapacitetima u Evropi.

Od 2022, piše u studiji, identifikovano je 110 kinetičkih incidenata povezanih sa Rusijom, najčešće u Poljskoj i Francuskoj.

Bilo je pokušaja da se bombarduju delovi kritične infrastrukture u Evropi, planirani su atentati na vodeće evropske industrijalce, pa čak i postavljane eksplozivne naprave na komercijalne avione.

U ovim incidentima bilo je uključeno 131 identifikovano lice, od kojih je najmanje 35 imalo kriminalnu prošlost i često je regrutovano preko zatvora ili organizovanih kriminalnih grupa. Tipični regrut je muškarac u tridesetim godinama, često iz post-sovjetske države, koji govori ruski jezik, i sa nesigurnim ekonomskim uslovima.

Regrutacija je često vršena online preko platformi poput Telegrama, ali i putem rodbinskih i prijateljskih veza, stvarajući male, otporne mreže koje su delovale lokalno, a ponekad i preko granica da bi prikrile pripisivanje odgovornosti.

Finansijski motivi bili su presudni: plaćanja su varirala od nekoliko evra za grafite do značajnih suma za pokušaje napada na ključnu infrastrukturu.

Ključna je i činjenica da su ruske hibridne operacije neraskidivo povezane sa nelegalnim finansijama i izbegavanjem sankcija. Moskva se, istaknuto je, okrenula tajnim finansijskim operacijama kako bi prikriveno prenosila novac preko granica, plaćala operativce i održavala svoju ratnu ekonomiju. Ovi kanali omogućavaju Kremlju da zaobiđe restrikcije, dok istovremeno dublje uključuju kriminalne mreže u svoju hibridnu strategiju.

Savez špijuna i mafije

Ova strategija dopunjuje tzv. savez špijuna i mafije koji je godinama temelj ruske vlasti i sprovođenja spoljne politike. Od invazije punog obima na Ukrajinu 2022. ova veza je postala još značajnija u ublažavanju ekonomskih i geopolitičkih posledica agresorskog rata Rusije.

Izveštaj pokazuje do koje mere kriminal – bilo kroz direktno oslanjanje na kriminalce za izvođenje napada ili kroz savez špijuna i mafije čini centralni stub ruske hibridne ratne strategije.

Studija počinje pregledom fenomena i prati rusko iskustvo sa hibridnim taktikama unazad do 1920-ih godina. Zatim istražuje uporno korišćenje kriminala od strane Moskve kao sredstva za unutrašnju kontrolu i spoljnu politiku, sa posebnim naglaskom na period nakon 2022.

Nalazi ovog izveštaja zahtevaju promenu prioriteta bezbednosti u Evropi. Nelegalna trgovina i nelegalni finansijski tokovi (IFF) ne mogu se više posmatrati samo kao ekonomska ili upravljačka pitanja. U kombinaciji sa ruskom direktnom sabotažom i terorizmom koji direktono vodi država oni predstavljaju ozbiljnu unutrašnju bezbednosnu pretnju za EU i NATO.

Iako države članice trenutno ulažu više u odbrambene kapacitete, infrastrukturu i opštu otpornost, ovi resursi nisu nužno usmereni na unutrašnju bezbednost – oblast koja je najdirektnije ugrožena od strane Rusije. Stručnjaci uključeni u ovaj projekat pozdravili su povećanje odbrambenih budžeta širom Evrope, ali su istakli da deo tih sredstava mora biti usmeren i na jačanje unutrašnje bezbednosti – jačanje policije, obaveštajnih službi, pravosuđa, carine, finansijskih institucija, pa čak i službi za vanredne situacije. Sve ove institucije su sada pod pritiskom ruske kinetičke kampanje.

Dalja posledica ove kampanje jeste i psihološki pritisak koji ona nameće društvima, naročito na istočnom krilu NATO-a. Stanovništvo je sve više uslovljeno da “krivi za sve Ruse”, pa se svaka industrijska nezgoda, kašnjenje voza ili požar sumnjiče za sabotažu.

Iako su takve percepcije često netačne, one dodatno opterećuju sisteme nacionalne bezbednosti i pojačavaju zahteve za vidljivim reakcijama.

Na kraju, napori za odvraćanje od ovih aktivnosti komplikuju se zbog neujednačene primene sankcija i kontrole granica unutar EU. Ako jedna država članica i dalje izdaje šengen vize ruskim državljanima, druga održava prekograničnu trgovinu sa Belorusijom, a treća dopušta tranzit ruskih vozova do Kalinjingrada, bezbednost cele Unije je ugrožena.

Ono što je nekada izgledalo kao obična nelegalna trgovina, sada predstavlja izbegavanje sankcija i u suštini širenje unutrašnjeg bezbednosnog jaza u Evropi.

Ruski pristup takođe koristi lekcije svojih strateških partnera. Iran i Severna Koreja dugo imaju iskustva u hibridnim operacijama preko kriminalnih posrednika. Njihova formalizovana partnerstva sa Moskvom otvaraju mogućnost zajedničkih metoda ili komplementarnih operacija u sredinama gde jedna ili druga strana nema svoje resurse.

Pored regrutacije jednokratnih agenata, Rusija i dalje koristi duboke veze sa organizovanim kriminalom. Zvaničnici, obaveštajne službe, oligarsi i kriminalne mreže sarađuju kako bi održali nelegalne finansijske tokove (IFF) i izbegavali sankcije.

Evolucija hibridnog ratovanja

Kroz istoriju, priroda ratovanja se kontinuirano menjala u skladu sa društvenim promenama, taktičkim inovacijama i tehnološkim napretkom. Pre oko dve decenije, analitičari su počeli da identifikuju ono što su nazvali pojavljivanjem novog oblika ratovanja – hibridnog ratovanja. Ovaj termin je označavao mešavinu konvencionalnih i neregularnih taktika koje koriste ne-državni akteri, stvarajući složene pobunjeničke pokrete u Afganistanu, Čečeniji, Iraku ili Libanu. Ovi sukobi su zamaglili tradicionalne granice između rata i mira, kao i između boraca i civila.

Vilijam Dž. Nemet, koji je termin uveo 2002. i Frenk Hofman, koji ga je popularizovao u zapadnim vojskim krugovima, naglašavali su značaj integracije neregularnih metoda sa konvencionalnom silom, pojačanih novim tehnologijama. U narednim godinama, koncept hibridnog ratovanja znatno se proširio i uključio podmukle alate političke, ekonomske, društvene i informacione prirode u oblikovanju sukoba.

Posebno je važna sposobnost oblikovanja i kontrole narativa sukoba uticanjem na domaću i međunarodnu javnost kroz informacione operacije.

Ruska aneksija Krima 2014. i rat u Donbasu dodatno su proširili tumačenje hibridnog ratovanja. Države su sve više pribegavale posrednicima, od privatnih vojnih kompanija kao što je Vagner grupa do nevladinih organizacija, političkih partija ili proruskih haktiivističkih grupa poput Killnet ili NoName057.

Danas se hibridno ratovanje može razumeti kao način na koji državni ili nedržavni akteri koriste čitav spektar političkih, diplomatskih, ekonomskih, civilnih i informacionih instrumenata na podmukao način da bi postigli strateške ciljeve. Ove aktivnosti su namerno osmišljene da ostanu ispod praga otvorenog rata ili čak da izbegnu pripisivanje odgovornosti. Hibridno ratovanje može služiti kao uvod u sveobuhvatni sukob, kao što je bio slučaj sa ruskim operacijama protiv Ukrajine pre 2022. ili kao samostalna strategija sa minimalnim ili nikakvim konvencionalnim vojnim angažmanom, kao što se vidi u aktuelnim operacijama Rusije protiv zapadnih zemalja.

U tom kontekstu, ruska konvencionalna kampanja u Ukrajini se dopunjuje paralelnim nizom aktivnosti koje deluju ispod praga rata, a koje pokreću Rusija ili njeni agenti u Evropi.

Od 2014. kada je Rusija proširila opseg hibridnog ratovanja angažovanjem ne-državnih aktera u invaziji na ukrajinski Donbas. Koristila je „volontere“, milicije, bandite, posrednike i pobunjenike poznate kao “mali zeleni ljudi” zajedno, a zatim i uz podršku redovnih ruskih snaga.

Rezultat je bio “neuredni sukob” koji je Moskvi omogućio da neko vreme zvanično poriče umešanost, iako su posmatrači beležili da su „ukrajinski separatisti iz Donbasa zapravo ogledalo savremene Rusije“: raznolike grupe od kozaka, tetoviranih bodibildera, filozofa, plaćenika, sveštenika i Čečena.

Kriminal kao sredstvo hibridnog ratovanja

Poseban element koji karakteriše ruski pristup je oslanjanje na kriminalce za ostvarivanje svojih spoljnopolitičkih ciljeva. Ovaj aspekt – kriminal kao sredstvo hibridnog ratovanja – ključan je za ovaj izveštaj, sa posebnim fokusom na nelegalnu trgovinu kao kanal preko kojeg Moskva ugrožava evropsku bezbednost.

Stara sovjetska poslovica glasi: “Zakon je kao telefonski stub – ne možeš da preskočiš preko njega, ali možeš da ga zaobiđeš”. Ova izreka i danas ima smisla.

Kako je jedan član ruskih snaga reda objasnio: „Svi znaju da uzimamo novac, a vozači nam ga sami daju. Svi to prihvataju jer svi, u stvarnosti, malo kradu. I niko ne želi da poštuje zakon. Ovo je pravi svet. Mi samo sledimo ovaj društveni ugovor.“

Takav stav, zajedno sa hroničnim nestašicama roba u komunističkom sistemu, ojačao je oslanjanje na „sivu ekonomiju“ tokom sovjetskog perioda, koja je po nekim procenama dostizala i do 20 odsto BDP-a. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, ova tendencija je prerasla u institucionalizaciju i normalizaciju korupcije, gde su državne bezbednosne institucije u praksi bile privatizovane i njihovu „uslugu“ mogli su dobiti najviši ponuđači.

Raspad Sovjetskog Saveza opisan je kao “najvažniji primer eksponencijalnog rasta organizovanog kriminala u svetu”. Skoro preko noći nastala je haotična borba za bogatstvo i preživljavanje. Do 1994. u Rusiji je postojalo preko 500 kriminalnih bandi koje su kontrolisale oko 40.000 firmi. U takvom okruženju uspostavljena je neočekivana saradnja između elemenata bezbednosnih službi – uključujući sadašnje i bivše zvaničnike KGB-a, od kojih su neki poput Vladimira Putina prešli u politiku – i sve moćnijeg kriminalnog podzemlja u Sankt Peterburgu.

Do ranih 2000-ih, “siloviki” (ljudi iz ministarstava moći) su konsolidovali kontrolu nad ruskom državom, pozicionirajući se kao „nova aristokratija“. Mafija je navodno postala „jedna od grana ruske vlade“ ili „kriminalni deo ruske države“.

Ova veza im je omogućila da 2009. proglase da su “kriminalni ratovi” iz 1990-ih obeleženi borbama za teritoriju između organizovanog kriminala – završeni. Ipak, u praksi, odnos države i organizovanog kriminala je i dalje opstajao.

Moskovski državni univerzitet (MGU) takođe je razvio mrežu istraživačko-obrazovnih centara „svetskog kvaliteta“ za pitanja usklađenosti sa sankcijama, u skladu sa predsedničkim dekretom o stvaranju takvih institucija.

Ovo ukazuje na širi obrazac da Rusija efektivno prihvata kriminalne metode uključujući izbegavanje sankcija kao državnu politiku. Neki noviji primeri:

1. U julu 2025. godine, ruski državljanin u Narvi (Estonija) osuđen je na šest godina zatvora zbog špijunaže za FSB i krijumčarenja sankcionisanih dobara preko estonsko-ruske granice.
2. U decembru 2024, Nacionalna bezbednosna agencija Velike Britanije otkrila je multinacionalnu kripto mrežu koja je prenosila sredstva za ruske oligarske pod sankcijama i plaćala ruske obaveštajne agente. Ista mreža je služila i irskim krijumčarima kokaina.
3. Takozvana “flota u senci” – brodovi pod stranim zastavama koji prikrivaju rusko vlasništvo i dalje transportuju rusku naftu i krše međunarodne sankcije i ometaju bezbednosnu infrastrukturu na Severnom moru.

Ovi primeri pokazuju kako se obična kriminalna aktivnost – kao što su krijumčarenje i izbegavanje sankcija – prepliću sa tajnim i hibridnim operacijama u ruskom spoljnopolitičkom arsenalu.

Izbegavanje sankcija se prepliće sa hibridnim operacijama

Nakon uvođenja sankcija, Rusija je pojačala krijumčarenje koje danas popunjava deo praznine u trgovini sa EU. Prema istraživanjima, nezakoniti kanali mogli bi održavati nivo trgovine između 11 i 17 odsto od nivoa pre sankcija, što znači godišnju vrednost između 6,5 i 10 milijardi evra u krijumčarenoj robi koja nije energent. Kao primeri se navode:

• Rusko drvo koje ulazi u EU prelepljeno kao da dolazi iz Kazahstana ili Kirgistana, iako te zemlje imaju vrlo malo šuma;
• Šperploče u vrednosti od oko 1,5 milijardi evra krijumčarenih u periodu 2022–2024;
• Đubriva i nafta su takođe prelepljeni oznakama drugih zemalja pre nego što uđu na evropska tržišta;
• Kazahstan se koristi kao tranzit za uvoz proizvoda poput elektronike, mikročipova, dronova koji se preusmeravaju u Rusiju i koriste za ratne napore;
• Delovi za putničke avione se sklapaju u inostranstvu, rastavljaju, šalju kroz „posredničke destinacije“ i ponovo sastavljaju u Rusiji.

Takođe, robu iz okupiranih delova Ukrajine, poput pšenice i uglja, Rusija izvozi preko azijskih posrednika, dok se antracit iz Donbasa krijumčari u Rusiju, plaća porez, a zatim izvozi kao „ruski ugalj“ u Evropu.

Klasične metode krijumčarenja se reinventuju, na primer, cigarete se krijumčare u EU pomoću vazdušnih balona iz Belorusije.

Ove prakse su samo deo šeme izbegavanja sankcija koja održava rusku ekonomiju, uključujući tradicionalno kontrolisane sektore poput duvana. Ovaj model pokazuje kako se kriminal pretvara u strateški stub ruske ekonomije i spoljne politike.

Rusija, ukazuje se, nije jedina zemlja koja koristi kriminalce kao instrument spoljne politike. Kina koristi kriminalce za zastrašivanje disidenata i kontrolu kineske dijaspore u Evropi, čak organizujući tajne „policijske stanice“ pod izgovorom kulturnih udruženja; Severna Koreja, nazvana i „država Sopranos“, ima državni kriminalni aparat (Kancelarija 39) koji upravlja proizvodnjom i krijumčarenjem droge, falsifikovanom robom i drugim ilegalnim aktivnostima širom sveta. SAD su opisale Severnu Koreju kao „kriminalni sindikat sa zastavom“. Iran je još jedan primer korišćenja kriminalnih grupa u hibridnim operacijama  koji je tradicionalno koristio svoje obaveštajne službe za sabotaže i atentate u inostranstvu, što je pojačano od 2014.

Rusija je od 2014. postepeno širila hibridne operacije u Evropi, sa značajnim incidentima kao što su: eksplozije u Češkoj (2014), pokušaj državnog udara u Crnoj Gori (2016), pokušaj ubistva Sergeja Skripala, bivši ruski vojno obaveštajni zvaničnika (2018) u londonu, ubistvo čečenskog disidenta u Berlinu (2019).

Ko su ruski regruti za hibridne operacije?

Najčešće nacionalnosti: Ukrajinci (26) i Rusi (23) više od trećine svih identifikovanih. Zatim slede Moldavci, Estonci, Bugari, Belorusi, Poljaci, Britanci, Letonci i Nemci. Često su prisutna dvojna državljanstva, naročito među ruskojezičnim manjinama u Estoniji. Otprilike polovina je rezidenta u zemlji gde su napadi izvedeni, dok je druga polovina putovala posebno radi izvršenja operacija (npr. Moldavci, Bugari, Belorusi često putuju u Centralnu Evropu). Ukrajinski izvršioci često su izbeglice koje su pobegle iz ratom pogođene zemlje (2014. i 2022.). Većina je imala poslove u „sivoj“ ili plavoj ekonomiji – građevinski radnici, taksisti itd. Nekoliko njih je bilo nezaposleno, među njima i ukrajinski izbeglice. Samo 23 izvršioca su iskazala ideološku naklonost Kremlju ili delovala iz političke/simpatizirajuće motivacije. Zatvori igraju značajnu ulogu u regrutaciji: primeri dvojice moldavskih rođaka u Rusiji i Letoniji pokazuju kako su zatvorenici kontaktirani preko Telegrama i povezani sa ruskim obaveštajnim službama. Direktna saradnja sa organizovanim kriminalom postoji, na primer u Beču, gde su ubice direktno plaćene od strane ruske ambasade. Novac je glavni motivator u većini slučajeva, od sitnih zadataka za nekoliko evra do većih suma npr. do 10.000 evra za paljenje IKEA prodavnice. U početku su zadaci niskog rizika i nagrade male, ali se zadaci i isplate vremenom povećavaju, što vodi do ozbiljnijih akcija kao što su požari ili sabotaže. Samo 58 odsto izvršilaca zna da rade za ruske obaveštajne službe, što pokazuje da je mnogima stvarni sponzor nepoznat.

Neki izvršioci hibridnih napada prethodno su ratovali u Ukrajini, sa obe strane sukoba. Tokom boravka na ratištu uspostavljaju veze s kriminalnim mrežama koje kasnije olakšavaju njihovu regrutaciju u hibridnim operacijama u Evropi.

Online kanali su ključni za regrutaciju: 55 odsto slučajeva gde je put regrutacije poznat uključuje online procese. Društvena mreža Telegram je dominantna, uključena u 88 odsto online regrutacija. Metode variraju: regruteri često iniciraju kontakt sa prokremaljskim pojedincima, ili se cilja na ekonomski ranjive (npr. ukrajinske izbeglice koje traže posao). U oko 44 odsto poznatih slučajeva regrutacija se odvija uživo, ne samo online. Porodične i prijateljske veze su naročito efektne zbog poverenja i pritiska da se ne razočaraju bliski ljudi.

/The Geopost