Savez koji mnogo košta: Politička i ekonomska cena bliskosti Srbije sa Rusijom
Odnos između Srbije i Rusije duboko je ukorenjen u istorijskom kontinuitetu koji prevazilazi tradicionalnu diplomatiju.
Od 19. veka, Rusija je bila centralno sidro srpske spoljne politike: prvo kao zaštitnica tokom ustanaka protiv Osmanskog carstva 1807. godine, kasnije uz podršku u Prvom svetskom ratu, a nedavno i kroz oslobođenje Beograda od strane Crvene armije 1944. godine tokom Drugog svetskog rata.
Pored vojnih saveza, Rusija je postala važan ideološki i kulturni partner, posebno kroz Pravoslavnu crkvu.
Ova istorijska dubina oblikuje odnos koji je politički, ekonomski i važan za bezbednost.
Ekonomske veze
Srbija ima bliske ekonomske veze sa Rusijom u stepenu jedinstvenom na Zapadnom Balkanu. Preuzimanje srpske naftne kompanije NIS (Naftna industrija Srbije) od strane Gasprom njefta 2008. godine smatra se jednom od najvažnijih geopolitičkih odluka Srbije u poslednjim decenijama. Dakle, Rusija ne samo da kontroliše veliki deo lanca vrednosti nafte i gasa u Srbiji, već ima i strateški uticaj na Beograd. Američke sankcije protiv NIS-a su na snazi od 9. oktobra 2025. godine. Snabdevanje energijom u Srbiji je pod sve većim pritiskom, cene goriva rastu, a industrijska proizvodnja, posebno u energetski intenzivnim sektorima, je ugrožena. Kontinuirana podrška plaćanjima NIS-u od strane Narodne banke Srbije potencijalno izlaže lokalne banke sekundarnim sankcijama SAD i ugrožava pristup međunarodnim platnim sistemima i korespondentskim bankama.
Bilateralna trgovina, posebno energijom, hemikalijama i poljoprivrednim proizvodima, ostala je stabilna do 2022. godine, dostigavši skoro 3 milijarde američkih dolara do 2021. godine. Istovremeno, ruske državne kompanije su investirale u infrastrukturu, modernizujući železničke pruge između Beograda i Novog Sada i teretnog čvorišta Vojvodine, i blisko povezujući ključne delove srpske transportne i energetske arhitekture sa ruskim kapitalom.
Bezbednosna i vojna saradnja
Tokom protekle decenije, Srbija je uspostavila blisku vojnu saradnju sa Rusijom. Sporazum o strateškom partnerstvu formalno je usvojen 2013. godine, a zatim i vojno-tehnički sporazum 2014. godine. Od tada, dve zemlje redovno sprovode zajedničke vojne vežbe, uključujući „Slovensko bratstvo“ sa fokusom na vazdušno-desantne trupe, tenkove i operacije protivvazdušne odbrane.
Srbija je kupila razne ruske sisteme naoružanja, uključujući: 14 borbenih aviona MiG-29, sisteme protivvazdušne odbrane kratkog dometa Pancir S1, tenkove T-72 i izviđačka vozila poput BRDM-2, rakete H-31, koji su brzo prošli kroz vazdušni prostor NATO-a i EU uprkos postojećim sankcijama. Sistemi za elektronsko ratovanje poput Krasuha i Repelent.
Pored toga, očekuje se da će ruski sistem protivvazdušne odbrane Tor M2KM biti isporučen uprkos embargu, što ističe stratešku zavisnost Srbije i političke kontroverze oko ovih nabavki. Istovremeno, Beograd namerno sprovodi strategiju višestrukih resursa kako bi izbegao potpunu zavisnost od Moskve.
Ovom inicijativom, Srbija takođe učestvuje u strukturama NATO-a: od 14. decembra 2006. godine, Srbija je zvanični član inicijative Partnerstvo za mir (PZM) i institucionalno je integrisana u evroatlantsku bezbednosnu mrežu, a da nije članica NATO-a.
Vojno prisustvo i parade, poslednje 20. septembra 2025. godine, takođe stabilizuju Vučićevu domaću politiku. Prikazivanje nacionalne simbolike i vojne moći usko je povezano sa konceptom Srpskog sveta („Srpski svet“), koji nezavisno podseća na ruski Ruskij Mir i odražava teritorijalne ambicije u regionu. Tokom parade, istaknute su ratne zastave Jugoslovenske narodne armije, signalizirajući ideje Velike Srbije, inspirisane Putinovom procenom raspada Sovjetskog Saveza kao „najveće geopolitičke katastrofe 20. veka“.
Obaveštajne aktivnosti i hibridne operacije
Saradnja u obaveštajnim i bezbednosnim oblastima je posebno osetljiva. Srbija je jedina zemlja u regionu koja ima formalan sporazum o saradnji sa ruskim bezbednosnim strukturama. Visoki ruski obaveštajni oficiri redovno posećuju zemlju, programi obuke se sprovode zajedno, a Ruski humanitarni centar u Nišu se dugo smatra mogućom bazom za posmatranje ili operativnu bazu.
U septembru 2025. godine, svinjske glave su postavljene ispred džamija u Parizu, očigledno da bi se pogoršale društvene tenzije. Ubrzo nakon toga, bugarski državljani su uhapšeni zbog sumnje da su sarađivali sa ruskim obaveštajnim službama. Sumnjalo se i na umešanost Srbije; drugi članovi su uhapšeni u Beogradu. Istog meseca, pet dana pre moldavskih parlamentarnih izbora, uhapšeno je 74 ljudi sa oružjem i gotovinom namenjenim izazivanju nemira. Dva proruska osumnjičena izjavila su da su oni i oko 200 drugih prošli trodnevnu paravojnu obuku u Srbiji.
Od početka rata u Ukrajini, kaže se da se oko 200.000 Rusa preselilo u Srbiju, uključujući osumnjičene obaveštajne agente i hibridne operativce koji razvijaju političke, vojne i ekonomske strategije.
Geopolitičke poluge i regionalna dinamika
Rusija direktno podržava Srbiju po pitanju Kosova i blokira međunarodno priznanje njene nezavisnosti. Zajedno sa srpskom tajnom službom BIA, Rusija takođe podstiče separatizam u Republici Srpskoj, ustavnom teritorijalnom delu Bosne i Hercegovine, sa ciljem sprečavanja članstva u EU i kasnije integracije u strukture NATO-a.
Prosrpske i proruske stranke su zastupljene u crnogorskom parlamentu, uključujući Novu srpsku demokratiju (NSD/NOVA) i Demokratsku narodnu partiju (DNP). Od kada se Crna Gora pridružila NATO-u 2017. godine, postoji rizik da se osetljive bezbednosne informacije prenose kroz političke mreže sa srpsko-ruskim vezama. Ruske obaveštajne operacije u Crnoj Gori pre članstva u NATO dovele su zemlju na ivicu građanskog rata; slične aktivnosti su primećene 2022. godine.
Politička ravnoteža i međunarodne zavisnosti
Srbija strateški koristi ove međuzavisnosti: S jedne strane, vlada se predstavlja kao tradicionalno proruska, dok s druge strane, Beograd vodi pragmatičnu spoljnu politiku usmerenu na jačanje svoje pregovaračke pozicije prema EU i SAD, a da pritom formalnog napuštanja evropskih integracija ne napusti. Srbija ostaje partner NATO-a kroz Partnerstvo za mir (PZM) bez nametanja sankcija Rusiji.
Ova ravnoteža postaje sve teža: sankcije protiv NIS-a i rezultirajuća energetska kriza vrše pritisak na zemlju i Vučićev politički sistem. Srbija plaća visoku cenu zbog svoje ekonomske blizine i nevoljnosti da uvede embargo Rusiji. SAD su uvele kaznene tarife od 35%, što je najviša stopa u Evropi posle Švajcarske, a utiču na oko 700 kompanija.
Danas se Srbija nalazi na geopolitičkoj raskrsnici. Rusija ostaje duboko ukorenjena u energetici, infrastrukturi, bezbednosnom aparatu i vojnoj saradnji. Crna Gora i druge susedne zemlje čine potencijalno uticajne centre. Istovremeno, međunarodni prostor za delovanje Srbije se smanjuje zbog geopolitičkih realnosti posleratnog sukoba u Ukrajini. Iako se ova zavisnost politički prevodi u fleksibilnost, strukturne veze sa Rusijom znače da bi svaka preorijentacija došla uz visoku ekonomsku, bezbednosnu i reputacijsku cenu.
Zaključak: Istorijska, ekonomska i geopolitička međuzavisnost
Rusko-srpski odnosi su složena mreža istorijskih lojalnosti, energetske zavisnosti, vojne saradnje, obaveštajnih veza, institucionalne blizine strukturama NATO-a s jedne strane i proruskih mreža u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori s druge strane. Ključno pitanje ostaje šta će se desiti sa Vučićevim teško opterećenim sistemom.
Od novembra prošle godine, Vučićev režim je takođe pod intenzivnim domaćim političkim pritiskom, izazvanim urušavanjem krova autobuske stanice u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine, u kojem je poginulo 16 ljudi. To je dovelo do nacionalnih protesta protiv korupcije i nepotizma, koji su trajali godinu dana i nisu završeni uprkos zvaničnim poricanjima.
Buduća geopolitička orijentacija Srbije će ključno zavisiti od toga da li će zemlja nastojati da obnovi bliske veze sa Rusijom ili će poslušati rastući pritisak Zapadne Evrope i EU. Njen geografski položaj, okružen zemljama NATO-a i EU bez direktnog pristupa Rusiji, kao i ekonomske realnosti, čine Evropu najverovatnijom strateškom destinacijom.
Evropska unija ostaje najvažnije ekonomsko sidro Srbije, uglavnom kroz subvencije, kao njen najveći trgovinski partner i kao glavni izvor strukturnog i pretpristupnog finansiranja. U poređenju s tim, ekonomsko prisustvo Rusije u Srbiji je relativno malo.
Nakon neobično duge tišine, Brisel je sve više uznemiren, čak i dok protesti traju skoro godinu dana, a režim nastavlja da brutalno obračunava demonstrante. Vučić ima koristi od statusa stalnog kandidata Srbije, što mu omogućava da neguje odnose sa autoritarnim silama van EU, poput Rusije i Kine. EU sada mora da dokaže da je verna vrednostima koje promoviše i da ne toleriše akcije koje ih otvoreno potkopava. Deklarisana neutralnost Beograda služi samo da zaštiti Vučićevu ličnu moć.
Srpska ekonomija i institucije su previše krhke da bi dugoročno održale nestabilne pozicije. Pre ili kasnije, zemlja će morati da izabere strateški pravac, a to će nužno biti Evropa, jer geografija, trgovina i tokovi kapitala ne dozvoljavaju nijedan drugi održivi put. Oni koji su sledili Vučića učiniće sve što mogu da se distanciraju od sistema koji ga je držao na vlasti, a nova vlada će verovatno biti proevropska. 22. oktobra 2025. godine, Evropski parlament je poslao snažan signal protiv Vučićeve vlade. Oštrim jezikom, vlada je optužena za brutalno gušenje protesta, zastrašivanje medija i potkopavanje demokratskih institucija. 11. decembra, Ursula fon der Lajen i predsednik Evropskog saveta Antonio Kosta izjavili su u X da EU očekuje demokratsku Srbiju u budućnosti.
Da li će Vučić ostati deo ove budućnosti je neizvesno; Odlučujući faktor biće da li će stanovništvo nastaviti svoj otpor ili će režim preživeti unutrašnji i spoljašnji pritisak