Američki Stejt department navodi da je među ključnim ruskim „upornim dezinformacionim narativima“ argument rusofobije „nevine žrtve“. Zaista, Putinova upotreba rasizma i rusofobije kao podrška njegovom napadu na Ukrajinu odražava politiku njegovih prethodnika u Kremlju.
Termin “rusofobija” pojavio se u devetnaestom veku. Tokom ovog perioda masovnih društveno-političkih preokreta u Evropi, Kremlj se borio da održi monarhistički sistem i koheziju Ruske imperije. Termin „rusofobija“ postao je sredstvo za ugušivanje argumenata opozicionara širom imperije.
Putin ponovo koristi ovu taktiku u ratu u Ukrajini. On je više puta tvrdio da je ukrajinska vlada „otvoreno neonacistička“; ruski imperijalista je ove optužbe povezao sa Zapadom, tvrdeći da je misija Zapada u Ukrajini „da stvori agresivnu ’anti-Rusiju’”.
Termin je preplavio ruske medije. Dmitrij Medvedev, bivši predsednik i zamenik sekretara Saveta bezbednosti Rusije, kritikovao je Zapad zbog podsticanja „odvratne“ rusofobije. Ministarstvo spoljnih poslova Rusije objavilo je na Tviteru zahteve Marije Zaharove, direktorke Odeljenja za informisanje i štampu Ministarstva spoljnih poslova, da Zapad prestane da promoviše rusofobiju. MIP Rusije je takođe tvitovao Lavrovljeve primedbe o tome kako je Zapad „ohrabrio početak neonacizma i rusofobije“.
Kremlj je preplavio internet tvrdnjama o rusofobiji i neonacizmu da bi odvratio pažnju od svojih grešaka. Tokom globalne krize sa gorivom nakon sankcija ruskoj nafti, tvit iz ruske ambasade u SAD tvrdi da zvaničnici Bele kuće okrivljuju Rusiju za krizu „da bi stekla političke poene sa rusofobijom #Russophobia“.
Jakub Janda, direktor Evropskog centra vrednosti za bezbednosnu politiku u Pragu, opisuje kako Rusija koristi argument rusofobije u slučajevima poput naftne krize „da bi se predstavila kao jedini branilac ruskog sveta kao vrhovnog“.
Monika Rihter, saradnica iz oblasti javne diplomatije u Američkom savetu za spoljnu politiku, naglašava da je rusofobija oblik “oružane žrtve” koji Kremlj koristi “da podstakne protivljenje navodnoj zapadnoj “hegemoniji” i da izazove liberalno-demokratski konsenzus međunarodnog poretka”.
Ono što Rusija danas radi je tipična taktika iz udžbenika KGB-a o hladnom ratu. Tokom Hladnog rata, Kremlj je širio propagandu rasizma u Sjedinjenim Državama kako bi izazvao unutrašnje tenzije. Slično sovjetskim liderima, Putin je koristio izraze kao što su” neonacistički “i” rusofobni ” da bi iskoristio moral zapadne publike.
Rusija je, takođe, u prošlosti koristila dezinformacije o zapadnom rasizmu da ukalja međunarodni ugled Zapada i prebaci krivicu na druge. Sovjetski Savez je širio propagandu da SAD razvijaju etničko oružje da zaraze Afrikance, Afroamerikance i Arape virusom HIV-a koji je „proizveo“ SAD. Slično tome, ruski ambasador pri UN Vasilij Nebenzja je u martu ove godine u UN tvrdio da Pentagon proizvodi „etničko oružje“ u ukrajinskim laboratorijama koje će se koristiti kao biološko oružje protiv “slovenske etničke pripadnosti”.
Svojim tvrdnjama o rusofobiji i rasizmu Rusija želi da stvori haos i odvrati pažnju Zapada. Rozali Li, istraživač dezinformacija na Blumberg školi javnog zdravlja Džons Hopkins, objašnjava: “Ljudi u demokratijama brinu o jednakosti i rasizmu. Rusija to zna. Oni se igraju onim što nam je važno i koriste to kao oružje protiv nas”.
Ijan Garner, istoričar ruske kulture i ratne propagande, opisuje kako Kremlj koristi rusofobiju kao oružje da „zarazi javnost ovim diskursom nesigurnosti, gde na svakom koraku moramo da se pitamo da li radimo pravu stvar u skladu sa našim moralnim standardima “.
U stvari, ovaj „diskurs nesigurnosti“ o „moralnim standardima“ našao se i u zapadnim medijima. U nedavnom članku MSNBC Opinion, kolumnista Zeeshan Aleem tvrdi da Zapadno kažnjavanje Rusije, koje se manifestuje u otkazivanju koncerata, filmova i drugih događaja sa ruskim umetnicima, „predstavlja ad hoc napor da se Rusija šire stigmatizuje kao zemlja.”
Ruski ministar odbrane Sergej Šojgu otvoreno je izjavio da Rusija informacije vidi kao oružje, a Rusija ima dugu istoriju korišćenja informacionog rata, uključujući upotrebu rusofobije kao oružja, za odvraćanje Zapada. Pa šta treba da uradimo povodom toga?
Prema Jandinim rečima, Rusija koristi rusofobiju „kao refleksivnu meru kontrole“ da „parališe deo zapadnih odbrambenih refleksa“. Refleksnom kontrolom Rusija širi informacije kao na primer propagandu o zapadnom rasizmu kako bi se uticalo na publiku da donese odluke koje su poželjne za Rusiju.
Naučnici poput Garnera kažu da je borba protiv rusofobije „nemoguća borba… Uzmimo na primer Čajkovskog. Ako ne igramo Čajkovskog, oni će reći zašto ga ne igraš, to je velika umetnost, ti si rusofob. Ako kada budemo igrali, uzmite to kao dokaz da je Rusija velika zemlja sa velikom kulturom“.
Drugi stručnjaci poput Rihtera upozoravaju da ne možemo sedeti po strani ni minut. Ona naglašava da „demokratske vlade moraju da nauče da se nemilosrdno suprotstave ruskim lažima i licemerju u zemlji i inostranstvu javnom diplomatijom i strateškom komunikacijom zasnovanom na činjenicama“.
Rusija baca razne dezinformacije u javnu sferu da vidi šta može da nam smeta. Rusija neće uskoro prestati da naoružava rusofobiju. Umesto da upadnemo u rusku zamku, moramo ozbiljno shvatiti ovaj informacioni rat i uzvratiti. Iako bi to zahtevalo ogromnu ofanzivu informacija, kako primećuje Rihter, „sasvim je moguće boriti se protiv vatre vatrom bez žrtvovanja istine ili vrednosti“.