Ukrajini su hitno potrebne evropske snage

Upuštajući se u direktne pregovore s Moskvom, otvoreno kritizirajući Ukrajinu i štiteći Rusiju u Ujedinjenim nacijama, SAD stavlja po strani svoje evropske saveznike. Kako odgovoriti? Odmah - slanjem snaga u Ukrajinu kako bi osigurali njenu sigurnost i promijenili ravnotežu mirovnih pregovora, čak i bez američke vojne podrške.

Prošlo oklijevanje i podjele Zapada ohrabrili su Rusiju, sa strateškim zastojem usmjerenim na izbjegavanje eskalacije, a ne na osiguranje budućnosti Ukrajine. Evropa sada mora uskladiti svoju retoriku s akcijom mobilizacijom snaga, jačanjem vojne spremnosti i osiguranjem održivih ulaganja u oružje i municiju.

Kritika američkog potpredsjednika JD Vancea na račun Evrope na Minhenskoj sigurnosnoj konferenciji i naknadni komentari administracije, pojačali su zabrinutost oko buduće posvećenosti Washingtona kolektivnoj sigurnosti i dodatno naglasili potrebu da Evropa to učini sama.

Ako evropski lideri ne preduzmu akciju, pregovori Trumpove administracije sa Moskvom mogli bi ugroziti ukrajinski suverenitet i dugoročnu sigurnost Evrope.

Početkom prošle godine, prijedlog francuskog predsjednika Emmanuela Macrona da pošalje evropske snage u Ukrajinu naišao je na otpor ključnih evropskih država, posebno Njemačke. Međutim, diplomatski pristup Trumpove administracije promijenio je evropsku percepciju, a izjava britanskog premijera Keira Starmera o spremnosti da pošalje trupe kao takozvane snage za uvjeravanje naglasila je hitnost situacije.

Neki evropski lideri, uključujući poljskog premijera Donalda Tuska, duboko oklijevaju oko te ideje, ali nacije koje nisu spremne poslati borbene snage spremne su ponuditi logističku i političku podršku.

Većina Evrope je pomogla u obuci ukrajinskih snaga kroz misiju vojne pomoći Evropske unije (EUMAM) i inicijative predvođene UK, jačajući njihovu sposobnost da se odupru ruskoj agresiji. Više od 73.000 ukrajinskih vojnika prošlo je obuku od EUMAM-a, samo 51.000 kod Britanaca, ali sama obuka je nedovoljna.

 

A razgovori o raspoređivanju multinacionalnih mirovnih snaga od 30.000 vojnika pod vodstvom Evrope u Ukrajinu kako bi se održala stabilnost bilo kakvog sporazuma o prekidu vatre nije dovoljan. Evropa mora djelovati u Ukrajini, sa ili bez američke podrške.

Dok evropski lideri razgovaraju o vojnim obavezama, februarski pregovori Trumpove administracije u Saudijskoj Arabiji naglašavaju potrebu da kontinent hitno potvrdi svoju ulogu u osiguravanju suvereniteta i sigurnosti Ukrajine.

Moskva je više puta kršila prethodne sporazume, kao što su Minsk I i II, a Zapad nije uspio zaštititi sigurnost Ukrajine. Obje strane su odbacile uslove Budimpeštanskog memoranduma iz 1994. godine, koji je dao sigurnosne garancije Rusije i Zapada u zamjenu da Kijev odustane od svojih strateških bombardera i nuklearnog oružja.

Snažno evropsko vojno prisustvo je od suštinskog značaja za provođenje bilo kakvog novog prekida vatre i mora biti opremljeno zračnim, kopnenim i pomorskim kapacitetima, platformama za obavještajne, nadzorne i izviđačke (ISR) aktivnosti, zajedno sa snažnom odbranom od elektronskog ratovanja. Neke od ovih sposobnosti bi inače osigurale SAD, međutim s obzirom na trenutne okolnosti, Evropa mora biti spremna da generiše ove resurse, jer se više ne mogu u potpunosti oslanjati na podršku SAD protiv Rusije.

Iako su SAD isključile raspoređivanje trupa, Washington bi mogao pružiti određenu, ali ne svu podršku koju Evropa traži. Francuska i Velika Britanija posebno bi bile u najboljem položaju da okupe „snage za uvjeravanje“ u obliku Unapređenih snaga za stabilizaciju u Ukrajini (ESF-U).

Jasna pravila angažmana bila bi važna za uspješno raspoređivanje kako bi se zaobišle razlike među nacijama. Dok se jedan oficir NATO-a šalio kada je rekao da će njemačke snage na Baltiku “morati da se vrate u Berlin da traže dozvolu” prije nego što se odupru ruskoj invaziji, to je odražavalo varijacije u pristupu koje bi se mogle izbjeći unaprijed dogovorenim pravilima.

Pouke iz prošlih neuspjeha, kao što je genocid u Srebrenici 1995. godine, također, naglašavaju opasnosti od nedovoljno opremljenih i nedovoljnih resursa mirovnih snaga.

Potencijalni ESF-U trebao bi uključivati pet oklopnih i mehaniziranih borbenih brigada, uz podršku eskadrila jurišnih helikoptera, transportnih aviona i borbenih aviona. Ove snage bi služile kao sredstvo odvraćanja i podržavale bi ukrajinske trupe duž demilitarizirane linije kontakta, minimizirajući direktne ruske provokacije, istovremeno signalizirajući spremnost Evrope da preuzme teret odbrane Evrope, sa ili bez Amerike.

 

Zajedničke ekspedicione snage (JEF) predvođene Britancima su najizdržljiviji okvir. Sastoji se od 10 evropskih zemalja, mogao bi brzo odgovoriti na krize bez potrebe za direktnim angažmanom pod oznakom NATO-a.

EU bi, također, trebala mobilizirati snage za pružanje logistike, obavještajne i borbene podrške. Proširenje EUMAM-a na Ukrajinu označilo bi ključni korak ka osiguravanju strateške autonomije Evrope i ubrzanju vremenskog okvira obuke. S obzirom na nespremnost Amerikanaca da pošalju kopnene snage, Washington bi ipak mogao dati svoj doprinos ISR sposobnostima.

Ne očekuje se da će ESF-U zaštititi cijelu kontaktnu liniju od 1.200 kilometara, a Ukrajina bi trebala osigurati dovoljno osoblja da odvrati ruske istražne aktivnosti, uz opciju pozivanja podrške ESF-U. U tom okviru, većina linije kontakta mogla bi postati demilitarizirana zona, poput one između Sjeverne i Južne Koreje, sa ispostavama, senzorima, minama i posmatračima na cijelom frontu kako bi se ograničila eskalacija neprijateljstava.

Zona zabrane letova ili vazdušne policije nad ključnim ukrajinskim teritorijama pod vodstvom Evrope dodatno bi odvratila ruske zračne napade. Nametnuto evropskim zračnim snagama – uključujući F-35, Tajfune i Gripene – ovo bi zaštitilo kritičnu infrastrukturu Ukrajine. Integrirani sistem protivvazdušne odbrane, koji uključuje Patriot i francusko-njemačke SAMP/T sisteme američke proizvodnje, radar dugog dometa i tehnologiju protiv bespilotnih letelica, osigurao bi sveobuhvatnu zaštitu od ruskih raketnih i bespilotnih udara.

Nedjelovanje bi ohrabrilo Rusiju i destabiliziralo evropski sigurnosni krajolik. Helsinška komisija zabilježila je skoro 150 ruskih hibridnih napada na evropsku infrastrukturu od 2022. godine, što ilustruje stalnu prijetnju.

Raspoređivanje zapadnih snaga u Ukrajinu nije samo simboličan gest – to je strateška neophodnost. Ako SAD više ne podržavaju međunarodni poredak, Britanija i njeni evropski saveznici moraju predvoditi napore za spas Ukrajine i svega što će ostati od poslijeratnog sistema zasnovanog na pravilima.

Alternativa je povratak politici velikih sila iz 19. stoljeća, gdje je evropsku sigurnost diktira balans moćnih država, nacionalizam, teško naoružane sile i borba da se osiguraju resursi.

Da bi ojačale efikasnost ESF-U, evropske nacije treba da integrišu dodatne mere, kao što su pojačani paketi vojne pomoći, odbrambeni savezi i sredstva odvraćanja od hibridnog rata.

 

Uspostavljanje cyber odbrambenih mreža i povećanje razmjene obavještajnih podataka, također, će biti od vitalnog značaja za suzbijanje ruskih kampanja dezinformacija, dok će dugoročna opredjeljenja za vojno-industrijsku saradnju osigurati održivu spremnost snaga.

Evropski lideri se zalagati za integraciju Ukrajine u NATO ili, u najmanju ruku, članstvo u EU, da osiguraju sigurnosne garancije prema članu 42.7 Ugovora o Evropskoj uniji. Iako se ovaj član smatra slabim, Brisel bi mogao pooštriti jezik kako bi Ukrajini dao gotovo dovoljnu sigurnosnu garanciju.

Odlučna akcija u Ukrajini ne samo da će zaštititi evropski suverenitet, već će i potvrditi predanost Zapada odvraćanju agresije. Raspoređivanje zapadnih snaga predstavljalo bi presedan za buduće sigurnosne operacije pod vodstvom Evrope.

Dok se Ukrajina bori za svoj opstanak, evropski lideri moraju osigurati da ne budu samo gledaoci već aktivni učesnici u oblikovanju sigurnosti svog regiona. Bez neposrednih i trajnih vojnih obaveza, sami temelji Evrope su u opasnosti. Vrijeme za debatu je prošlo — Evropa mora djelovati.