„Rusija je najaktivniji agent zle destabilizacije“: Zašto je pogrešan zaključak da Moskva predstavlja lokalnu pretnju?

Pogrešan je zaključak da Rusija predstavlja samo lokalnu pretnju. To je pogrešno i treba to ispraviti, jer pretnja iz Kremlja nije ograničena, ona utiče na čitav svet. Ovo je ključno za razumevanje savremenog sveta, a njegovo poricanje imalo bi ozbiljne posledice.

Od četiri člana „Osovine preokreta“ (rastuća antizapadna saradnju između Rusije, Kine i Irana i Severne Koreje početkom 2020-ih, prim, aut), Rusija je najaktivniji agent zle destabilizacije.

Stručnjaci prepoznaju Rusiju kao „arhitektu destabilizacije i haosa“. Rusija vodi agresivni rat u Ukrajini, podržava zamrznute konflikte, pomaže Hute u napadima na plovidbu u Crvenom moru, podržava građanski rat u Sudanu i generalno podriva stabilnost Bliskog istoka i Afrike zbog komercijalnih i strateških interesa, ukazuju u analizi za CEPA Stiven Blank i Filip Vašieljevski, viši saradnici Instituta za istraživanje spoljne politike (FPRI).

Da bismo razumeli izvore ruske politike, moramo prepoznati da ideologija ruskog imperijalizma pokreće njenu spoljnu politiku, podstičući ambiciju da obnovi imperiju pokorenih država.

Da bi postigla sigurnost u Evropi, moramo dakle poraziti ruski imperijalizam. Tek tada će ruska imperijalna težnja biti usmerena ka korisnijim ciljevima, nešto što je svaka druga bivša evropska kolonijalna sila prihvatila pre više decenija.

Imperijalizam, širenje dominacije države kroz direktnu teritorijalnu akviziciju ili sticanje političke i ekonomske kontrole nad drugim državama kroz prisilu, navodno je okončan posle dekolonizacije britanskih, francuskih, holandskih i portugalskih prekomorskih carstava nakon Drugog svetskog rata.

Pad Sovjetskog Saveza 1991. takođe je predstavljao još jedno razbijanje imperije sa 14 zasebnih država – Gruzijci, Jermeni, Estonci i drugi ponovo su stekli nezavisnost. Međutim, Rusija nikada nije prihvatila ovu dekolonizaciju i ubrzo je ponovo započela težnju ka obnavljanju imperije.

Moskva namerava da obnovi hegemoniju, ako ne i direktnu vlast, u bivšim sovjetskim republikama i državama Varšavskog pakta, da natera ili prevari ostatak sveta da prihvati ovu hegemoniju i obnovi odnose sa autoritarnim režimima na Bliskom istoku i u Africi koji su prekinuti nakon pada komunizma.

Ako Rusija obnovi svoju evroazijsku imperiju, to će ojačati Kinu, Iran i Severnu Koreju – druge članice „Osovine preokreta“ – ponovo pokrenuti ratove širom Evroazije i podrivati interese SAD-a i globalni međunarodni poredak.

Ukrajina, iz istorijskih, ideoloških, ekonomskih, političkih i strateških razloga, nalazi se u centru ruske imperijalne potrage.

Putin i drugi smatraju da je Ukrajina (i celokupni Sovjetski Savez) „istorijska Rusija“. Dakle, ako Ukrajina padne, sve te teritorije, uključujući Centralnu i Istočnu Evropu, biće na njihovoj meti.

Rusija već vodi politički rat protiv cele Evrope, sa napadima na civilnu i pomorsku infrastrukturu, ubistvima, pojačanim špijunažama, informativnim i sajber ratovima, pravnim ratovima i ometanjem snabdevanja energijom kako bi obeshrabrila podršku Ukrajini.

Rusija razume – čak i ako Zapad to ne shvata – da ako Ukrajina pobedi, što je moguće uz stalnu podršku Zapada uprkos suprotnim tvrdnjama, ne samo da će Putinov režim biti oslabljen, već će evropska bezbednost biti obnovljena.

Pošto je ruski imperijalizam nespojiv sa međunarodnom bezbednošću i podrazumeva trajni rat ili hladni rat širom Evroazije, a možda i globalno, ishod ovog rata odrediće bezbednost Evrope, a ne samo Ukrajine i Rusije.

Afrika je takođe pozornica za ruski imperijalizam. Kremlj gradi mrežu širom Sahela i potencijalno Severne Afrike, zasnovanu ne na ideologiji, već na strateškim i komercijalnim interesima.

Ruski plaćenici (de facto članovi vojne obaveštajne službe) podržavaju diktatorske režime u zamenu za pristup zlatu, dijamantima i drugim prirodnim resursima, uključujući retke metale. Zlato sa sudanskih rudnika stiže do Rusije, zaobilazeći međunarodne sankcije.

I to je samo jedan primer ruske eksploatacije. Ruske plaćeničke zločine podstiču lokalne pobune i motivišu regrute da se pridruže salafističkim terorističkim grupama u Sahelu.

Međutim, osim što traži trajni ekonomski i politički uticaj u najboljoj tradiciji imperijalizma iz 19. veka, ruska vojska želi Afriku jer traži baze duž obale odakle bi mogla da preti NATO-u i SAD-u.

Tačno je da gubitak ruskih baza u Siriji predviđa gubitak logističkog ključnog čvora za njihove operacije u Africi.

Bez pomorskih i vazduhoplovnih baza, Moskva ne može da nastavi svoje afričke operacije kao ranije. Zbog toga Moskva pokušava da proširi svoje prisustvo u Libiji. SAD i saveznici treba da vrše pritisak na libijskog vođu Halifu Haftara (koji ima američko državljanstvo) da ne obezbedi Rusiji baze u istočnoj Libiji kako bi zamenile one izgubljene u Siriji.

Novi rusko-iranski sporazum formalizuje dugogodišnju vojnu, političku i ekonomsku saradnju, a takođe sadrži jezik koji bi mogao ukazivati na buduću rusku bazu ili barem prošireni pristup lukama u Iranu. Rusija je ranije imala vazduhoplovnu bazu u Iranu.

Takođe, nedavno otkrivena podzemna vazduhoplovna baza Irana izgleda da je izgrađena da primi ruske napredne borbene avione koje Iran sada tvrdi da prima.

Ruske ambicije nisu ograničene na Bliski istok i Afriku. Rusija takođe traži baze u Mjanmaru, Indijskom okeanu i Latinskoj Americi. Štaviše, njena saradnja sa Kinom u Evropi i Aziji jasno destabilizuje međunarodnu sigurnost.

Podrška Ukrajini, koja vodi ka njenoj pobedi, je dobro unutar naših sposobnosti i interesa. Poraziti ruski imperijalizam u Ukrajini i drugde obnoviće evropsku sigurnost, smanjiti pretnju od Kine i pomoći u smirivanju Velikog Bliskog istoka.

Ovo bi smanjilo opterećenje za američke snage, dok bi ojačalo snage naših saveznika. Obezbeđivanje poraza ruskog imperijalizma u Ukrajini predstavlja jedini ishod koji će unaprediti američku sigurnost i podstaći eru pravog mira kroz snagu.