Postoje zastrašujuće veze između današnjeg ruskog poricanja ratnih zločina i negiranja genocida koji se u Bosni nastavlja do danas, za ubistvo više od 8.000 muškaraca i dečaka Bošnjaka Muslimana u i oko grada Srebrenice 1995. godine. Zapravo, reakcija Kremlja je toliko jasna da se čini da se Rusija ponaša po scenariju bosanskih Srba tog vremena.
Narativi zavere protiv Zapada, nemilosrdno potiskivanje alternativnih narativa kod kuće, i namerna upotreba ovih zločina da bi se dobila podrška kod kuće – sličnosti su neopisive. Ali nije iznenađujuće.
Rusija je snažno podržavala negiranje genocida bosanskih Srba: 2015. je stavila veto na rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija kojom bi se masakr u Srebrenici osudio kao genocid. Čak i od rata u Ukrajini, Rusija je održavala bliske veze sa Republikom Srpskom (polovina Bosne koju kontrolišu Srbi). Lider republike Milorad Dodik prošle godine je Vladimiru Putinu dodelio najvišu republičku medalju časti kao priznanje za njegovu “patriotsku brigu i ljubav” prema bosanskim Srbima.
Iza ovog saveza stoji mračna strana. Kao preživela genocid u Bosni, smatram da je posebno uznemirujuće kako Rusija oponaša metode lidera bosanskih Srba da politički kapitaliziraju ratne zločine koje su izazvali.
Tokom rata u Bosni, mediji pod srpskom kontrolom predstavljali su međunarodne ratne zločine kao dokaz zavere vođene Zapadom da se pogrešno okrive Srbi za zločine koje nisu počinili (ili se nisu dogodili). Ovo je stvorilo mentalitet opsade među običnim Srbima, približavajući ih snažnim vladarima za koje su verovali da ih mogu zaštititi od duha mnogo većeg, zlonamernijeg zapadnog poretka koji je nastojao da potkopa Srbe u svakoj prilici.
Kontrolom medija i PR-om, ovi ratni zločini – daleko od toga da su potkopavali domaću podršku srpskom rukovodstvu – postali su upravo ono što je pomoglo da se učvrsti.
U Republici Srpskoj ovaj kult negiranja genocida prevazišao je puku propagandu. Vladine vlasti su osnovale dve komisije za istragu masakra u Srebrenici, od kojih je jedna zaključila da su bošnjački muškarci i dečaci ubijeni kao “strašna posledica” njihovog sopstvenog odbijanja da se predaju snagama bosanskih Srba. Ovo je okrivljavanje žrtava podiglo na potpuno novi nivo. Radovan Karadžić, bivši srpski lider koji sada služi doživotnu kaznu zatvora za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti nad bosanskim Muslimanima, takođe je tvrdio da su bosanski Muslimani granatirali svoj narod i ubijali svoj narod snajperima.
Rusija je takođe koristila zapanjujuće sličnu taktiku u svojoj invaziji na Ukrajinu, više puta okrivljujući žrtve za svoje zločine i optužujući Ukrajinu za granatiranje sopstvenih gradova i ubijanje sopstvenih ratnih zarobljenika.
Ratne zločince i danas obožavaju neki Srbi. Naravno, to nije zato što Srbi imaju urođenu moralnu manu, već verovatno zbog efikasnosti propagandnih mera devedesetih. Pomislite samo na hiljade onih koji su podržali lidera bosanskih Srba Radavana Karadžića kada je uhapšen 2008. godine zbog učešća u genocidu u Bosni. To je sasvim jasno pokazalo da su mnogi Srbi i dalje podržavali Karadžića.
Slično tome, današnja ruska propaganda u vezi sa zločinima poput Buče i drugih (za kojima je Međunarodni krivični sud izdao nalog za hapšenje Putina pre dve nedelje) mogla bi – perverzno – biti jedan od faktora koji jačaju domaću podršku Kremlju. Štaviše, to bi takođe moglo postati oruđe koje omogućava stranim vladama da moralno opravdaju nastavak podrške državi parija.
Od vitalnog je značaja, dakle, da Zapad ne izgubi kontrolu nad komunikacionim ratom u ukrajinsko-ruskom sukobu kao što smo mi to učinili tokom rata u Bosni – čiji se uticaj i danas oseća dok beli suprematisti širom zapadnog sveta slave slične poput ratnog zločinca Radovana Karadžića.
Proruski dezinformacioni postovi o masakru u Buči su popularniji na Fejsbuku od postova koji otkrivaju istinu o tome šta se dogodilo.
Međutim, za razliku od 1990-ih, Internet je omogućio uključivanje ljudi na svim nivoima. Internet je naravno alat za one koji žele da šire dezinformacije. Ali to je takođe neprocenjivo sredstvo za suprotstavljanje ruskoj ofanzivi lažnih vesti.
Ova realnost je čak podstakla američku vojsku da promeni svoju strategiju. Administracija predsednika Džoa Bajdena je protiv protokola javno objavila da će Rusija napasti Ukrajinu nedelju dana pre nego što se to dogodilo. Ovo otkrivanje obaveštajnih službi bilo je deo šire taktike koju je koristila američka vojska da razotkrije ruske strategije i spreči kampanje dezinformacija pre nego što one počnu.
Ovo odražava novi način razmišljanja i kulturu za suzbijanje i sprečavanje dezinformacija. Borba protiv ruske propagandne mašinerije je izuzetno teška. Na kraju krajeva, lakše je falsifikovati činjenice nego ih dokazati. Ali određeni koraci – poput direktnog dopremanja ruskog naroda kroz strateške transatlantske kampanje, efikasnije saradnje sa tehnološkim kompanijama koje predvode Zapad, i dodeljivanja više resursa za pomoć Ukrajini u suprotstavljanju ruskoj propagandi na terenu – mogli bi da donesu veliku razliku ako se o promeni načina na koji Rusi vide šta se dešava u Ukrajini.
Priče poput moje i Buče ne smeju se zaboraviti. Jer ko će – i u šta – verujemo odrediti ne samo ishod ovog razornog rata, već i budućnost same Rusije./spectator.co.uk/