Korupcija u ruskom vojnom sistemu: Novac ispred strategije

Iako je ruski predsednik Vladimir Putin na početku invazije na susednu Ukrajinu govorio da su “u pitanju samo nedelje kada će ruske trupe ući u Kijev“, to “proročanstvo“ se već u martu prošle godine pretvorilo “u nekoliko meseci, do najviše pola godine“.

Verovatno su i u Kijevu bili iznenađeni neorganizovanim napadima ruskih jedinica u prvim mesecima agresije. Iako je do tada uništen ogroman broj civilnih zgrada, škola, bolnica i javne infrastrukture, u suštini se radilo o praktično nebranjenim ciljevima.

Godinu kasnije ukrajinske snage bezbednosti ne samo da odolevaju ruskoj invaziji, već sada opremljene velikom količinom modernog oružja, koje je u najvećoj meri stiglo iz zemalja NATO-a, planiraju i veliku ofanzivu, pa čak i vraćanje Krima.

Provođenje ideje o ‘vojnoj dominaciji’

Još početkom pedesetih godina tadašnji vrh SSSR-a je doneo niz političkih odluka kojima je trebalo da se parira zapadnim zemljama u industrijskom razvoju, a pre svega razvoju vojne industrije. Hladni rat još uvek nije bio “hladan“. I Zapad i Istok su u to vreme i dalje radili na saniranju posledica Drugog svetskog rata, ali je Josif Staljin, kao i ceo vrh Komunističke partije, bio uveren da se razvojem vojnih fabrika, prvenstveno čeličana i livnica, te garancijama same države može stvoriti stotine hiljada radnih mesta za veoma kratko vreme.

Ta radna mesta su SSSR-u bila preko potrebna, budući da je, zbog ogromnog uništenja i velikog broja žrtava, u najvećem delu zemlje vladala glad, a nezaposlenost je bila gotovo 50 odsto. To se nije uklapalo sa proklamovanom “komunističkom utopijom“ i napretkom “radnog naroda“, budući da ogroman broj radnika i nije imao pravo zaposlenje. Veliki vetar u leđa ovoj ideji o vojnoj industriji kao motoru razvoja dao je i Varšavski pakt, stvoren 1955. godine, koji je, pored SSSR-a, obuhvatao i sedam komunističkih zemalja Istočne Evrope.

Iako je Staljin umro 1953. godine, Nikita Hruščov je nastavio sa sprovođenjem ideje o “vojnoj dominaciji“. Praktično preko noći SSSR je stvorio ogromno tržište za svoju vojnu industriju kroz takozvani Komitet za ekonomsku saradnju i pristup ogromnim sirovinama i resursima. Do početka ’60-ih godina SSSR je proizvodio i izvozio oružja, aviona, tenkova i druge vojne opreme za gotovo 11 milijardi dolara godišnje.

Narednih decenija sovjetska vojna industrija će prožimati sve sektore društva. U jednom trenutku između 1964. i 1967. godine više od 30 odsto svih zaposlenih u SSSR-u je ili direktno radilo u vojnoj industriji ili u fabrikama koje su proizvodile artikle za armiju. To je dalo i ogromnu političku i ekonomsku moć generalima i visokim oficirima, koji su često uticali i na političke poteze Kremlja.

Generali su preko noći postali biznismeni

Stalno upozoravajući na “neizbežne nuklearne napade NATO-a i planove za invaziju“, sovjetski generali su uspeli da za svoje fabrike i opremanje jedinica dobijaju gotovo polovinu sovjetskog budžeta. Do pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog saveza bilo je više od dva miliona aktivnih oficira, podoficira i vojnika te još oko pet miliona vojnika u stalnoj rezervi, dok su svi punoletni muškarci bili vojni obveznici.

Takođe, u trenutku raspada je bilo više od 1.400 aktivnih balističkih projektila te više od 4.000 nuklearnih bojevih glava, raspoređenih u 28 velikih baza i više od 300 manjih baza, kasarni i komandnih centara. Nakon raspada SSSR-a mnoge vojne baze i aerodromi, naročito oni na Dalekom istoku i u zapadnom Sibiru, odjednom su izgubili strateški značaj, a oficiri su preko noći penzionisani.

Iako se planiralo da sva vojna tehnika bude vraćena ili premeštena u centralnu Rusiju, to se, zbog nedostatka novca i političkih nesuglasica između bivših republika i političkog vrha Borisa Jeljcina, nikada nije desilo. Kremlj je početkom devedesetih bio fokusiran na “krupan ulov“, pre svega vraćanje velikog broja lovaca i bombardera iz Ukrajine, kao i svog nuklearnog oružja.

Godine 1991. u bazama u Ukrajini se nalazilo najmanje 2.411 nuklearnih bojevih glava, 820 balističkih projektila u raznim fazama (najvećim delom SS-20 “Pionir” i RT-21M). Budući da Kijev, sada glavni grad nezavisne države, nije imao kontrolne sisteme niti same kodove za lansiranje, sve ove balističke rakete su bile praktično neupotrebljive.

Brutalno kršenje ‘Memoranduma iz Budimpešte’

Nakon Lisabonskog sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja iz 1992. godine te vraćanja nuklearnog arsenala iz Belorusije i Kazahstana u Rusiju, i Ukrajina je počela sa vraćanjem bojevih glava i raketa, ali uz jedan uslov – da Rusija u potpunosti poštuje nezavisnost i teritorijalni integritet Ukrajine te da se obaveže da neće vršiti neprijateljske vojne akcije nad susedom. To je i formalno potpisano 1994. godine, čime je nastao “Memorandum iz Budimpešte“. Dve decenije kasnije Rusija će prekršiti praktično sve odredbe ovog sporazuma nelegalnom invazijom i aneksijom Krima.

Tokom ’90-ih i ranih 2000-ih ogromne količine ruskog naoružanja su završile u afričkim i azijskim zemljama. Nekadašnji generali i visoki oficiri su postali biznismeni, sa kompanijama koje su se bavile trgovinom oružjem. Budući da je veliki broj zemalja širom sveta već imao ruske tenkove i avione, bilo je neophodno obezbediti njihovo održavanje i rezervne delove. Ovog puta to su najvećim delom radile ruske privatne kompanije.

Iako nema tačnih podataka (ili ih Rusija strogo prikriva), između 1993. i 2005. godine na razne načine je izvezeno oružja za najmanje 40 milijardi dolara, uz još 8,3 milijardi “legalnih“ dolara za održavanje ruskih sistema u drugim zemljama. Ujedinjene nacije procenjuju da je tokom ’90-ih godina najmanje tri miliona ljudi širom sveta poginulo od oružja poreklom iz bivšeg SSSR-a.

Godišnji obrt između osam i 11,5 milijardi dolara

Nakon dolaska Vladimira Putina na vlast izvoz sovjetskog oružja se sveo na minimum, ali ne iz “dobre namere“. Do tada je veliki broj ovih oružanih sistema već bio “za staro gvožđe“ ili najvećim delom zastareo. Putin je, kao i njegovi sovjetski prethodnici, tu video šansu za obnavljanje nekadašnjih sovjetskih fabrika oružja te izgradnju novih.

Ruska odbrambena industrija poslednje dve decenije zapošljava između tri i 3,5 miliona ljudi i učestvuje sa 20-ak odsto ukupne proizvodnje u zemlji. Samo jedan od velikih odbrambenih koncerna Sevmash (Severnodvinska mašinska industrija) zapošljava gotovo 25.000 radnika. Prvih 30 ovakvih kompanija ima godišnji obrt između osam i 11,5 milijardi dolara, iako su prave brojke tajna, budući da je najveći kupac sama država.

Rusija je, uz Kinu, SAD i Francusku, jedan od najvećih izvoznika oružja, na prvom mestu ličnog naoružanja, aviona i helikoptera, poput onih iz koncerna MiG, te Ka-50 i Ka-52 Aligator. Zemlje sa najvećim brojem ruskih oružanih sistema su Belorusija, Kazahstan, Kina, Alžir, Indija, Egipat, Turska, Jordan i Pakistan.

Tokom godina ovolika zastupljenost vojne industrije neminovno je dovela i do visokog stepena korupcije. Evropski analitičari navode da je kontrola vojnog budžeta u Rusiji relativno mala te da sve velike nabavke, bile one za domaću armiju ili za izvoz, praktično stižu iz Kremlja “već ugovorene“, često i u međunarodnim kontaktima samog Putina i njegovih savetnika.

Uništena trećina tenkova i oklopnih borbenih vozila

Organizacija Transparency International navodi da je indeks korupcije visok u svim ključnim segmentima – političkom, finansijskom, kao i samom ličnom integritetu ljudi koji rukovode vojnom industrijom. Često se dešava da se rokovi za proizvodnju ili servisiranje po nekoliko puta odlažu te da finalni proizvodi ne odgovaraju specifikacijama.

Vojni stručnjaci NATO-a u Briselu smatraju da je zbog visokog nivoa korupcije ogroman broj sredstava bio praktično neupotrebljiv u prvih nekoliko meseci invazije na Ukrajinu. To je, u kombinaciji sa potpuno pogrešnom procenom Kremlja i samog Putina da će se “ukrajinske snage predati ili neće pružiti veći otpor“ dovelo do velikog broja ruskih žrtava te uništenja gotovo trećine tenkova i oklopnih borbenih vozila.

Ovakav razvoj situacije je doveo i do otvorenih sukoba u ruskoj glavnoj komandi, pa je Putin bio primoran da smeni nekoliko istaknutih komandanta na terenu i generala u Ministarstvu odbrane. I Putinova nekadašnja “desna ruka“ Dmitrij Rogozin je, nakon otvorenih kritika ruskih generala te poteza Kremlja u Ukrajini, smenjen sa mesta direktora ruske svemirske agencije Roscosmos (koja upravlja i vojnim satelitskim sistemom za komunikaciju).

Uz sve ovo, sredinom prošle godine su na ruskoj društvenoj mreži VKontakte počeli da se  pojavljuju snimci ruskih vojnika na terenu koji su pokazivali sledovanja u hrani kojima je rok istekao 2015. godine. Neke od jedinica su dobile još starije namirnice, kojima je rok istekao još 2008. godine.

Privatne kompanije povezanih s Jevgenijem Prigožinom

Ruski general Genadij Židko je sredinom prošle godine naveo da “mnogi kanali snabdevanja u Ukrajini zapravo funkcionišu preko privatnih kompanija povezanih sa Jevgenijem Prigožinom“. Prigožin je i osnivač privatne vojne grupe Wagner, koja se takođe bori u Ukrajini, uz redovne vojne jedinice. Prigožin je uzvratio, optuživši nekoliko visokih generala za “kukavičluk i veleizdaju“.

Ukrajinske snage bezbednosti su u decembru prošle godine iznele obaveštajne podatke da “ruskim jedinicama na terenu često stiže i za polovinu manje goriva nego što je traženo“. To je stari problem unutar ruske armije, a zabeležen je i prilikom invazije na Krim 2014. godine te u Siriji u bazi Tartus, kada je 2018. godine opozvano spasavanje ruskih vojnika iz Tel al-Harre jer helikopteri nisu imali gorivo odgovarajućeg kvaliteta.