„Kapitulacija u stilu Minhena je upravo ono što Putin traži“: Američki profesor o Trampovom miru u Ukrajini

Mirovni pregovori za Ukrajinu koji je predložio predsednik SAD Donald Tramp biće nezgodni.

Predizborno obećanje da će se borbe okončati za 24 sata je nestalo, zamenjeno je ambicioznijim, ali izvodljivijim za specijalnog izaslanika penzionisanoh general-potpukovnika Kita Keloga da okonča rat za 100 dana.

Deo Kelogovog izazova biće da u pregovorima bilo koji unapred određeni vremenski okvir može pomoći drugoj strani, piše u analizi za Centar za evropske analize Endrju R. Novo, profesor strateških studija na Nacionalnoj odbrambenoj univerzitetu u Vašingtonu.

Kao što će vam svaki pregovarač reći, što je očiglednija želja jedne strane za dogovorom, to će druga strana jače pritiskati. Štaviše, svaka diskusija koja se previše fokusira na ukrajinske ustupke može povećati izglede za još jedan „Minhen“. A kapitulacija u stilu Minhena je upravo ono što Putin traži.

Minhen se i dalje smatra zlatnim standardom izdaje. Dana 29. septembra 1938. britanski premijer Nevil Čamberlen, užasnut mogućnošću šireg rata, pomogao je Francuskoj da se izvuče iz svog obećanja da brani Čehoslovačku prema Ugovoru o savezu i prijateljstvu između Francuske i Čehoslovačke iz 1924. godine, potpisujući sporazum kojim se nastojala umiriti nacistička Nemačka.

Cena za mir bila je raspad Čehoslovačke, koja je predala svoja nemačko jezička područja – Sudetenland – zajedno sa moćnom mrežom čeških fiksnih odbrana. Hitlerov teritorijalni zahvat pratio je manju aneksiju teritorija Čehoslovačke od strane Mađarske i Poljske.

Nekoliko dodatnih složenosti u ovom slučaju vredi napomenuti: velike evropske sile poput Francuske, Britanije, Sovjetskog Saveza, pa čak i Italije, nisu uspele da koordiniraju protivljenje nemačkoj agresiji.

Bile su sputane međusobnim sumnjama. Svaka je smatrala da će biti ostavljena da se suoči sa gnevom Nemačke ako pokuša da brani Čehoslovačku.

Francuska i Britanija bile su posebno osetljive na percipiranu voljnost svojih naroda da se upuste u još jedan rat. Vođe svake od država verovali su da su ustupci neophodni i poželjni.

Manji susedi Čehoslovačke, umesto da se načelno odupiru agresiji Nemačke, tražili su privremeni palijativ teritorijalne dobiti od leša Čehoslovačke.

Za Poljsku i Mađarsku, ovaj bezobrazni oportunizam će ih proganjati kada su nemačke trupe napale i okupirale njihove zemlje 1939. odnosno 1944. godine.

Konačno, kao što je poznato, Hitlerova glad nije bila zadovoljena sticanjem Sudetenlanda. Umesto toga, njegov apetit je rastao sa svakim obrokom. Mir je bio privremen. Da parafraziramo upozorenje koje se često pripisuje Čerčilu, britanskom lideru, u vezi izbora između rata i srama, izabrali su sramotu i na kraju dobili rat.

Čerčilovo navodno upozorenje čini osnovu savremenog razumevanja Minhena – kukavički ustupci pred pretnjom nasilja samo vode ka većem nasilju u budućnosti.

Osećajući slabost, agresivni autoritarci će tražiti dalja ustupke, umesto da poštuju svoje obaveze prema miru.

Kroz ustupke, kukavički lideri stavljaju sebe u nepovoljan položaj gde moraju kasnije da se suoče sa jačim neprijateljem. Implicira se da je najbolje boriti se sada da bi se izbegla teža borba kasnije.

Moć ovih lekcija, u kombinaciji sa hororima koje je izazvao početak Drugog svetskog rata 1939. čine upozorenja protiv novih Minhena uobičajenim u diskusijama o okvirima mirovnog sporazuma za okončanje rata u Ukrajini.

Ukrajina, njena teritorija i sigurnost ne mogu biti izdati u uzaludnoj potrazi za mirom koji neće biti održiv, u pokušaju da se smanji ruska glad koja neće biti zadovoljena.

Međutim, postoji važan detalj u konvencionalnom tumačenju Minhena koji dodaje važan domaći element ovoj priči. Dok su Čamberlen, Daladier i Musolini razgovarali o podeli Čehoslovačke sa Hitlerom, firerovi generali su planirali puč kako bi ga svrgnuli i okončali vladavinu nacističke partije u Nemačkoj.

Godine 1938. ministarstvo rata i obaveštajne službe Nemačke verovali su da zemlja nije spremna za rat. Smatrali su da je čehoslovačka odbrana strašna, a otvoreni sukobi sa Britanijom i Francuskom nepobedivi.

Kao rezultat toga, oni su na Hitlerovu agresiju gledali kao na opasnu kocku koja vodi zemlju u propast. Zaveru je predvodio general Ludvig Bek (koji je do avgusta 1938. bio načelnik Generalštaba) i Hans Oster, zamenik šefa nemačke vojne obaveštajne službe (Abwehr). Među zaverenicima su bili i mnogi generali na visokim položajima, uključujući: Valtera fon Brauhiča, Franca Haldera iz Abvea Admira i šefa Abwehra, admirala Vilhelma Kanarisa.

Kapitulacija u Minhenu odsekla je noge zaverenicima. Bez kredibilne ratne pretnje, nije bilo načina da se mobiliše kritična masa protiv nacističkog režima. Zaplet je propao. Ovo je lekcija iz Minhena koja se često zanemaruje, ali koju zapadni lideri treba da imaju na umu dok razmatraju pregovore sa Putinom.

Autoritarni režimi su često u osnovi krhki, kao što je nedavno pokazano u Siriji. Što su njihovi poduhvati na međunarodnom planu manje uspešni, veći je potencijal za pritisak na njih na unutrašnjem planu.

Ova ranjivost znači da davanje diplomatskih pobeda diktatorima, posebno kada nisu u stvarnoj prednosti, onemogućava svaku vrstu domaće opozicije i samo im omogućava da dalje konsoliduju moć nad odlukama o ratu i miru. Kroz ovu konsolidaciju, oni postaju sposobni da vode veće i ambicioznije vojne kampanje.

U slučaju današnje Rusije, Putinovo držanje vlasti na vlasti izgleda čvrsto, ali uručivanje pobede – ili nešto poput pobede u Ukrajini – samo će mu omogućiti da dalje konsoliduje tu moć.

To će samo nagrizati sve što je ostalo od protivljenja njegovoj vladavini. Ne samo da će obezbediti fizičku osnovu za dalju agresiju, već i domaće političke osnove za tu agresiju.

Ako želimo da učimo iz Minhena, moramo razmotriti kako međunarodni ustupci agresivnim autoritarcima utiču na njihove unutrašnje publike, kako povećavaju njihovu moć i kako podrivaju sposobnost drugih unutar njihovih zemalja da povrate kontrolu nad odlukama o ratu i miru.

Ako postoji lekcija iz Minhena, to bi trebalo da bude da, čak i kada diktatori deluju najsnažniji i najopasniji, često su mnogo ranjiviji i nestabilniji nego što mogu da priznaju ili znaju.