Hitan zadatak za Evropu Evropa treba razviti efikasne sigurnosnei odbrambene politike i izgradi kapacitete za njihovo sprovođenje

Rat Rusije protiv Ukrajine primorao je Evropsku uniju da se pozabavi dugotrajnim strateškim pitanjima. Najhitniji zadatak je okončanje zavisnosti Evrope od uvoza energenata iz Rusije. Ovaj proces je već započeo, uključujući uvođenje postupnog embarga na naftu, koji će do kraja godine dostići 90 posto.
U širem smislu, Evropa ima odgovornost da razvije efikasne sigurnosne i odbrambene politike i da izgradi kapacitete za njihovo provođenje. Iako ovaj ambiciozni cilj sam po sebi nije nov, on ima novi zamah. Ruski rat je pokazao da nam je potrebna odlučna promjena – moramo aktivnije kombinirati ulaganja u odbranu. Ovo je glavni zaključak odbrambenih rasprava Evropskog vijeća ove sedmice.
Ne postoje dva identična politička pitanja. Ponekad se problem čini toliko nov i bez presedana da se ne može riješiti dok se ne izvrši odgovarajuća procjena promijenjenog okruženja. I ponekad su rješenja poznata, ali nema resursa za njihovo implementiranje. Diskusije o evropskoj sigurnosti i odbrani spadaju u treću kategoriju: dijagnoze i recepti su poznati, ali nedostaje politička volja.
Već dugi niz godina, čak i decenijama, znamo da je potrošnja evropskih vlada za odbranu premala i previše fragmentirana. Kao rezultat toga, nedostaje nam vojnih sposobnosti da osiguramo sopstvenu sigurnost ili da djelujemo kao sposoban NATO partner. Moramo trošiti više i moramo više trošiti kolektivno.
Tokom godina, mnogi evropski političari, instituti, ministarstva odbrane, think tankovi i druge organizacije objavili su izvještaje i prijedloge u kojima se poziva na povećanje potrošnje i kvaliteta odbrane. Ovi pozivi odražavaju jasan i čvrst konsenzus među stručnjacima o ovom pitanju. Pored toga, 2004. godine EU je uspostavila Evropsku odbrambenu agenciju (EDA) kako bi podržala zemlje članice kroz zajednička istraživanja, razvoj i projekte javnih nabavki.
Međutim, od finansijske krize 2008. godine, mnoge zemlje su smanjile izdatke za odbranu i udio budžeta koji se izdvaja za zajedničke sigurnosne investicije. Od tada su se vlade prečesto ograničavale na razgovore o kolektivnoj potrošnji, dok su nastavile da daju prioritet nacionalnim javnim nabavkama (često iz političkih razloga, poput podrške domaćoj industriji i zapošljavanju).
Neto rezultat je bio dramatičan. Između 2009. i 2018. godine, smanjenje potrošnje na odbranu u zemljama EU dovelo je do ukupnog deficita od 160 milijardi eura. Situacija je pogoršana činjenicom da su mnoge druge zemlje uložile značajno više u odbranu. U posljednjih 20 godina ukupna potrošnja EU za odbranu porasla je za samo 20 posto, u SAD-u za 66 posto, u Rusiji za skoro 300 posto i u Kini za 600 posto. Još više zabrinjava to što je Evropa dostigla novi minimum 2021. godine, kada je samo osam posto troškova mašina i opreme otišlo na zajednička ulaganja. To je daleko od cilja od 35 posto koji je postavila sama EU.
Nedostatak takvog finansiranja i nedostatak saradnje koštaju zemlje EU (odnosno, poreske obveznike) desetine milijardi eura godišnje zbog dupliranja troškova i neefikasnosti. To ne bi trebao biti slučaj. Sasvim smo sposobni da promijenimo sadašnji kurs, a već znamo kako to učiniti. Nakon što su razvile program Strateški kompas, institucije EU i svih 27 država članica kreirale su mapu puta. Već imamo alate i mehanizme (počevši od Programa stalne strukturirane saradnje i Evropskog odbrambenog fonda) da pomognemo zemljama EU u provođenju istraživanja, razvoja i ulaganja na način koji će biti više koordiniran.
Međutim, potrebni su i drugi elementi. Posvećeni smo pružanju finansijskih podsticaja za zajedničke nabavke i prelasku na više strateškog programiranja. Osim toga, moramo ojačati odbrambenu industrijsku i tehnološku bazu EU podržavanjem istraživanja i razvoja, kao i iskorištavanjem potencijala novih revolucionarnih tehnologija. Ove sedmice, kada sam podržao ovaj pristup, obavijestio sam evropske lidere da bi Evropska komisija i EDA mogle pomoći u takvoj koordinaciji.
Da, u evropskoj politici izjave da nemamo političku volju da koristimo alate koje imamo već su postale kliše. Ali, po pravilu, klišei su istiniti. Mi Evropljani obično donosimo teške odluke tek kada smo probali ostalo i suočili se sa akutnom krizom.
Ovi uslovi su danas jasno ispunjeni. Vidimo kako Rusija vodi brutalno agresivni rat protiv Ukrajine. Rat koji je naglasio vlastitu ranjivost Evrope, razotkrivši dugogodišnji nedostatak njenih odbrambenih sposobnosti, kao i nove potrebe (kao što je potreba da popunimo naše iscrpljene rezerve). Osim toga, kriza je izbila usred brojnih drugih prijetnji u susjednim regijama i šire. Evropski interesi su osporavani u svim strateškim oblastima, uključujući pomorstvo, sajber prostor i svemir. 
Moramo razviti alate koji će nas zaštititi u ovom opasnom svijetu. Stoga će biti potrebno ne samo povećati potrošnju za odbranu, već i poboljšati kvalitet potrošnje za odbranu. Da bismo osigurali našu kolektivnu sigurnost, moramo zajedno više ulagati.